1Зашто се, Боже, срдиш на нас дуго; дими се гњев твој на овце паше твоје?
2Опомени се сабора својега, који си стекао од старине, искупио себи у нашљедну државу, горе Сиона, на којој си се населио.
3Подигни стопе своје на старе развалине: све је разрушио непријатељ у светињи.
4Ричу непријатељи твоји на мјесту сабора твојих, своје обичаје постављају мјесто наших обичаја.
5Видиш, они су као онај који подиже сјекиру на сплетене гране у дрвета.
6Све у њему што је резано разбише сјекирама и брадвама.
7Огњем сажегоше светињу твоју; на земљу обаливши оскврнише стан имена твојега.
8Рекоше у срцу својем: потримо их сасвијем. Попалише сва мјеста сабора Божијих на земљи.
9Обичаја својих не видимо, нема више пророка, и нема у нас ко би знао докле ће то трајати.
10Докле ће се, Боже, ругати насилник? хоће ли довијека противник пркосити имену твојему?
11Зашто устављаш руку своју и десницу своју? Пружи из њедара својих, и истријеби их.
12Боже, царе мој, који од старине твориш спасење посред земље!
13Ти си силом својом раскинуо море, и сатро главе воденим наказама.
14Ти си размрскао главу крокодилу, дао га онима који живе у пустињи да га једу.
15Ти си отворио изворе и потоке, ти си исушио ријеке које не пресишу.
16Твој је дан и твоја је ноћ, ти си поставио звијезде и сунце.
17Ти си утврдио све крајеве земаљске, љето и зиму ти си уредио.
18Опомени се тога, непријатељ се руга Господу, и народ безумни не мари за име твоје.
19Не дај звијерима душе грлице своје, немој заборавити стада страдалаца својих засвагда.
20Погледај на завјет; јер су све пећине земаљске пуне станова безакоња.
21Невољник нек се не врати срамотан, ништи и убоги нека хвале име твоје.
22Устани, Боже, брани ствар своју, опомени се како ти се безумник руга сваки дан!
23Не заборави обијести непријатеља својих, вике, коју једнако дижу противници твоји!