1Зашто се, Боже, срдиш на нас дуго; дими се гнев Твој на овце паше Твоје?
2Опомени се сабора свог, који си стекао од старине, искупио себи у наследну државу, горе Сиона, на којој си се населио.
3Подигни стопе своје на старе развалине: све је разрушио непријатељ у светињи.
4Ричу непријатељи Твоји на месту сабора Твојих, своје обичаје постављају место наших обичаја.
5Видиш, они су као онај који подиже секиру на сплетене гране у дрвета.
6Све у њему што је резано разбише секирама и брадвама.
7Огњем сажегоше светињу Твоју; на земљу обаливши оскврнише стан имена Твог.
8Рекоше у срцу свом: Потримо их сасвим. Попалише сва места сабора Божијих на земљи.
9Обичаја својих не видимо, нема више пророка, и нема у нас ко би знао докле ће то трајати.
10Докле ће се, Боже, ругати насилник? Хоће ли довека противник пркосити имену Твом?
11Зашто устављаш руку своју и десницу своју? Пружи из недара својих, и истреби их.
12Боже, царе мој, који од старине твориш спасење посред земље!
13Ти си силом својом раскинуо море, и сатро главе воденим наказама.
14Ти си размрскао главу крокодилу, дао га онима који живе у пустињи да га једу.
15Ти си отворио изворе и потоке, Ти си исушио реке које не пресишу.
16Твој је дан и Твоја је ноћ, Ти си поставио звезде и сунце.
17Ти си утврдио све крајеве земаљске, лето и зиму Ти си уредио.
18Опомени се тога, непријатељ се руга Господу, и народ безумни не мари за име Твоје.
19Не дај зверима душу грлице своје, немој заборавити стадо страдалаца својих засвагда.
20Погледај на завет; јер су све пећине земаљске пуне станова безакоња.
21Невољник нек се не врати срамотан, ништи и убоги нека хвале име Твоје.
22Устани, Боже, брани ствар своју, опомени се како Ти се безумник руга сваки дан!
23Не заборави обести непријатеља својих, вике, коју једнако дижу противници Твоји!