1Боже, својим ушима слушасмо, оци нам наши приповиједаше дјело које си учинио у њихово вријеме, у старо вријеме.
2Руком својом изгнао си народе, а њих посадио; искоријенио си племена, а њих намножио.
3Јер не задобише земље својим мачем, нити им мишица њихова поможе, него твоја десница и твоја мишица, и свјетлост лица твојега, јер ти бијаху омиљели.
4Боже, царе мој, ти си онај исти, пошљи помоћ Јакову!
5С тобом ћемо избости непријатеље своје, и с именом твојим изгазићемо оне који устају на нас.
6Јер се не уздам у лук свој, нити ће ми мач мој помоћи.
7Него ћеш нас ти избавити од непријатеља нашијех, и ненавиднике наше посрамићеш.
8Богом ћемо се хвалити сваки дан, и име твоје славићемо довијека.
9Али сад си нас повргао и посрамио, и не идеш с војском нашом.
10Обраћаш нас те бјежимо испред непријатеља, и непријатељи нас наши харају.
11Дао си нас као овце да нас једу, и по народима расијао си нас.
12У бесцјење си продао народ свој, и нијеси му подигао цијене.
13Дао си нас на потсмијех сусједима нашијем, да нам се ругају и срамоте нас који живе око нас.
14Начинио си од нас причу у народа, гледајући нас машу главом туђинци.
15Сваки је дан срамота моја преда мном, и стид је попао лице моје.
16Од ријечи потсмјевачевих и ругачевих, и од погледа непријатељевих и осветљивчевих.
17Све ово снађе нас; али не заборависмо тебе, нити преступисмо завјета твојега.
18Не отступи натраг срце наше, и стопе наше не зађоше с пута твојега.
19Кад си нас био у земљи змајевској, и покривао нас сјеном смртнијем,
20Онда да бијасмо заборавили име Бога својега и подигли руке своје к Богу туђему,
21Не би ли Бог изнашао то? Јер он зна тајне у срцу.
22А убијају нас за тебе сваки дан; с нама поступају као с овцама кланицама.
23Устани, што спаваш, Господе! Пробуди се, немој одбацити засвагда.
24Зашто кријеш лице своје? заборављаш невољу и муку нашу?
25Душа наша паде у прах, тијело је наше бачено на земљу.
26Устани, помоћи наша, и избави нас ради милости своје.