1Зато, браћо света, заједничари звања небескога, познајте посланика и владику, којега ми признајемо, Исуса Христа,
2Који је вјеран ономе који га створи, као и Мојсије у свему дому његову.
3Јер овај поста толико достојан веће части од Мојсија, колико већу од дома част има онај који га је начинио.
4Јер сваки дом треба неко да начини; а ко је све створио оно је Бог.
5И Мојсије дакле бјеше вјеран у свему дому његову, као слуга, за свједочанство онога што је требало да се говори.
6Али је Христос као син у дому својему: којега смо дом ми, ако слободу и славу нада до краја тврдо одржимо.
7Зато, као што говори Дух свети: данас ако глас његов чујете,
8Не будите дрвенастијех срца, као кад се прогњевисте у дане напасти у пустињи,
9Гдје ме искушаше оцеви ваши, искушаше ме, и гледаше дјела моја четрдесет година.
10Тога ради расрдих се на тај род, и рекох: једнако се мету у срцима, али они не познаше путова мојијех;
11Зато се заклех у гњеву својему да неће ући у покој мој.
12Гледајте, браћо, да не буде кад у коме од вас зло срце невјерства да отступи од Бога живога;
13Него се утјешавајте сваки дан, докле се данас говори, да који од вас не одрвени од пријеваре грјеховне;
14Јер постадосмо заједничари Христу, само ако како смо почели у њему бити до краја тврдо одржимо;
15Докле се говори: данас, ако глас његов чујете, не будите дрвенастијех срца, као кад се прогњевисте.
16Јер неки чувши прогњевише се, али не сви који изиђоше из Мисира с Мојсијем.
17А на које мрзи четрдесет година? Није ли на оне који сагријешише, који оставише кости у пустињи?
18А којима се закле да неће ући у покој његов, него онима који не хтјеше да вјерују?
19И видимо да не могоше ући за невјерство.