1Да се бојимо дакле да како док је још остављено обећање да се улази у покој његов, не одоцни који од вас.
2Јер је нама објављено као и онима; али онима не помаже чувена ријеч, јер не вјероваше они који чуше.
3Јер ми који вјеровасмо улазимо у покој, као што рече: зато се заклех у гњеву својему да неће ући у покој мој, ако су дјела и била готова од постања свијета.
4Јер негдје рече за седми дан овако: и почину Бог у дан седми од свију дјела својијех.
5И на овом мјесту опет: неће ући у покој мој.
6Будући пак да неки имају да уђу у њега, и они којима је најприје јављено не уђоше за непослушање;
7Опет одреди један дан, данас, говорећи у Давиду по толиком времену, као што се прије каза: данас ако глас његов чујете, не будите дрвенастијех срца.
8Јер да је Исус оне довео у покој, не би за други дан говорио по том.
9Даклем је остављено још почивање народу Божијему.
10Јер који уђе у покој његов, и он почива од дјела својијех, као и Бог од својијех.
11Да се постарамо дакле ући у тај покој, да не упадне ко у ону исту гатку невјерства.
12Јер је жива ријеч Божија, и јака, и оштрија од свакога мача оштра с обје стране, и пролази тја до растављања и душе и духа, и зглавака и мозга, и суди мислима и помислима срдачнијем.
13И нема твари непознате пред њим, него је све голо и откривено пред очима онога којему говоримо.
14Имајући дакле великога поглавара свештеничкога, који је прошао небеса, Исуса сина Божијега, да се држимо признања.
15Јер немамо поглавара свештеничкога који не може пострадати с нашијем слабостима, него који је у свачему искушан, као и ми осим гријеха.
16Да приступимо дакле слободно к пријестолу благодати, да примимо милост и нађемо благодат за вријеме кад нам затреба помоћ.