1Савле пак бјеше пристао на његову смрт. А у тај дан постаде велико гоњење на цркву Јерусалимску, и сви се расијаше по крајевима Јудејскијем и Самаријскијем осим апостола.
2А људи побожни укопаше Стефана и велики плач учинише над њим.
3А Савле досађиваше цркви, јер иђаше по кућама, и вуцијаше људе и жене те предаваше у тамницу.
4А они што се бијаху расијали пролажаху проповиједајући ријеч.
5А Филип сишавши у град Самаријски проповиједаше им Христа.
6А народ пажаше једнодушно на оно што говораше Филип, слушајући и гледајући знаке које чињаше;
7Јер духови нечисти с великом виком излажаху из многијех у којима бијаху, и многи узети и хроми оздравише.
8И би велика радост у граду ономе.
9А бјеше један човјек, по имену Симон, који прије чараше у граду и довођаше у чудо народ Самаријски, говорећи да је он нешто велико;
10На којега гледаху сви, и мало и велико, говорећи: ово је велика сила Божија.
11А зато гледаху на њега што их много времена чинима удивљаваше.
12Кад пак вјероваше Филипу који проповиједаше јеванђеље о царству Божијему, и о имену Исуса Христа, кршћаваху се и људи и жене.
13Тада и Симон вјерова, и крстивши се оста код Филипа; и видећи дјела и знаке велике који се чињаху дивљаше се врло.
14А кад чуше апостоли који бијаху у Јерусалиму да Самарија прими ријеч Божју, послаше к њима Петра и Јована.
15Који сишавши помолише се Богу за њих да приме Духа светога;
16Јер још ни на једнога не бјеше дошао, него бијаху само крштени у име Господа Исуса.
17Тада апостоли метнуше руке на њих, и они примише Духа светога.
18А кад видје Симон да се даје Дух свети кад апостоли метну руке, донесе им новце
19Говорећи: дајте и мени ову власт да кад метнем руке на кога прими Духа светога.
20А Петар му рече: новци твоји с тобом да буду у погибао, што си помислио да се дар Божиј може добити за новце.
21Нема теби дијела ни исета у овој ријечи; јер срце твоје није право пред Богом.
22Покај се дакле од ове своје пакости, и моли се Богу да би ти се опростила помисао срца твога.
23Јер те видим да си у гркој жучи и у свези неправде.
24А Симон одговарајући рече: помолите се ви Господу за мене да не наиђе на мене ништа од овога што рекосте.
25Тако они посвједочивши и говоривши ријеч Господњу вратише се у Јерусалим, и многијем селима Самаријскијем проповједише јеванђеље.
26А анђео Господњи рече Филипу говорећи: устани и иди на подне на пут који силази од Јерусалима у Газу и пуст је.
27И уставши пође. И гле, човјек Арапин, ушкопљеник, властелин Кандакије царице Арапске, што бјеше над свима њезинијем ризницама, који бјеше дошао у Јерусалим да се моли Богу,
28Па се враћаше, и сједећи на колима својијем читаше пророка Исаију.
29А Дух рече Филипу: приступи и прилијепи се тијем колима.
30А Филип притрчавши чу га гдје чита пророка Исаију, и рече: а разумијеш ли што читаш?
31А он рече: како бих могао разумјети ако ме ко не упути? И умоли Филипа те се попе и сједе с њим.
32А мјесто из писма које читаше бјеше ово: као овца на заклање одведе се, и нијем као јагње пред онијем који га стриже, тако не отвори уста својијех.
33У његовом понижењу укиде се суд његов. А род његов ко ће исказати? Јер се његов живот узима од земље.
34Онда ушкопљеник одговори Филипу и рече: молим те, за кога ово говори пророк? или за себе или за кога другога?
35А Филип отворивши уста своја, и почевши од писма овога, приповједи му јеванђеље Исусово.
36Како иђаху путем дођоше на некаку воду; и рече ушкопљеник: ево воде, шта брани мени да се крстим?
37А Филип му рече: ако вјерујеш од свега срца својега, можеш. А он одговарајући рече: вјерујем да је Исус Христос син Божиј.
38И заповједи да стану кола, и сиђоше оба на воду, и Филип и ушкопљеник, и крсти га.
39А кад изиђоше из воде, Дух свети паде на ушкопљеника, а анђео Господњи узе Филипа, и више га не видје ушкопљеник; него отиде путем својијем радујући се.
40А Филип се обрете у Азоту; и пролазећи проповиједаше јеванђеље свима градовима, док не дође у Ћесарију.