1А поглавар свештенички рече: је ли дакле тако?
2А он рече: људи браћо и оци! послушајте. Бог славе јави се оцу нашему Аврааму кад бјеше у Месопотамији, прије него се досели у Харан,
3И рече му: изиђи из земље своје и од рода својега и из дома оца својега, и дођи у земљу коју ћу ти ја показати.
4Тада изиђе из земље Халдејске, и досели се у Харан; и оданде, по смрти оца његова, пресели га у ову земљу у којој ви сад живите.
5И не даде му нашљедства у њој ни стопе; и обрече му је дати у држање и сјемену његову послије њега, док он још немаше дјетета.
6Али Бог рече овако: сјеме твоје биће дошљаци у земљи туђој, и натјераће га да служи, и мучиће га четири стотине година.
7И народу коме ће служити ја ћу судити, рече Бог; и потом ће изићи, и служиће мени на овоме мјесту.
8И даде му завјет обрезања, и тако роди Исака, и обреза га у осми дан; и Исак Јакова, и Јаков дванаест старјешина.
9И старјешине завиђаху Јосифу, и продадоше га у Мисир; и Бог бјеше с њим.
10И избави га од свију његовијех невоља, и даде му милост и премудрост пред Фараоном царем Мисирскијем, и постави га поглаваром над Мисиром и над свијем домом својијем.
11А дође глад на сву земљу Мисирску и Хананску и невоља велика, и не налажаху хране оци наши.
12А Јаков чувши да има пшенице у Мисиру посла најприје оце наше.
13И кад дођоше други пут, познаше Јосифа браћа његова, и род Јосифов поста познат Фараону.
14А Јосиф посла и дозва оца својега Јакова и сву родбину своју, седамдесет и пет душа.
15И Јаков сиђе у Мисир, и умрије, он и оцеви наши.
16И пренесоше их у Сихем, и метнуше у гроб који купи Авраам за новце од синова Еморовијех у Сихему.
17И кад се приближи вријеме обећања за које се Бог закле Аврааму, народ се народи и умножи у Мисиру,
18Док наста други цар у Мисиру, који не знаше Јосифа.
19Овај намисли зло за наш род, измучи оце наше да своју дјецу бацаху да не живе.
20У то се вријеме роди Мојсије, и бјеше Богу угодан, и би три мјесеца храњен у кући оца својега.
21А кад га избацише, узе га кћи Фараонова, и одгаји га себи за сина.
22И научи се Мојсије свој премудрости Мисирској, и бјеше силан у ријечима и у дјелима.
23А кад му се навршиваше четрдесет година, дође му на ум да обиђе браћу своју, синове Израиљеве.
24И видјевши једноме гдје се чини неправда, поможе, и покаја онога што му се чињаше неправда, и уби Мисирца.
25Мишљаше пак да браћа његова разумију да Бог његовом руком њима спасеније даде: али они не разумјеше.
26А сјутрадан дође међу такове који се бијаху свадили, и мираше их говорећи: људи, ви сте браћа, зашто чините неправду један другоме?
27А онај што чињаше неправду ближњему отури га говорећи: ко је тебе поставио кнезом и судијом над нама?
28Или и мене хоћеш да убијеш као што си јуче убио Мисирца?
29А Мојсије побјеже од ове ријечи, и поста дошљак у земљи Мадијамској, гдје роди два сина.
30И кад се наврши четрдесет година, јави му се у пустињи горе Синајске анђео Господњи у пламену огњеном у купини.
31А кад Мојсије видје, дивљаше се утвари. А кад он приступи да види, би глас Господњи к њему:
32Ја сам Бог отаца твојијех, Бог Авраамов и Бог Исаков и Бог Јаковљев. А Мојсије се бјеше уздрктао и не смијаше да погледа.
33А Господ му рече: изуј обућу своју са својијех ногу: јер је мјесто на коме стојиш света земља.
34Ја добро видјех муку својега народа који је у Мисиру, и чух њихово уздисање, и сиђох да их избавим: и сад ходи да те пошљем у Мисир.
35Овога Мојсија, којега отурише рекавши: ко те постави кнезом и судијом? овога Бог за кнеза и избавитеља посла руком анђела који му се јави у купини.
36Овај их изведе учинивши чудеса и знаке у земљи Мисирској и у Црвеном Мору и у пустињи четрдесет година.
37Ово је Мојсије који каза синовима Израиљевијем: Господ Бог ваш подигнуће вам пророка из ваше браће, као мене: њега послушајте.
38Ово је онај што бјеше у цркви у пустињи с анђелом, који му говори на гори Синајској, и с оцима нашијем; који прими ријечи живе да их нама да;
39Којега не хтјеше послушати оци наши, него га одбацише, и окренуше се срцем својијем у Мисир,
40Рекавши Арону: начини нам богове који ће ићи пред нама, јер овоме Мојсију, који нас изведе из земље Мисирске, не знамо шта би.
41И тада начинише теле, и принесоше жртву идолу, и радоваху се рукотворини својој.
42А Бог се окрену од њих, и предаде их да служе војницима небескијем, као што је писано у књизи пророка: еда заклања и жртве принесосте ми на четрдесет година у пустињи, доме Израиљев?
43И примисте чадор Молохов, и звијезду бога својега Ремфана, кипове које начинисте да им се молите; и преселићу вас даље од Вавилона.
44Оцеви наши имаху чадор свједочанства у пустињи, као што заповједи онај који говори Мојсију да га начини по оној прилици као што га видје;
45Који и примише оцеви наши и донесоше с Исусом Навином у земљу незнабожаца, које отури Бог испред лица нашијех отаца, тја до Давида,
46Који нађе милост у Бога, и измоли да нађе мјесто Богу Јаковљеву.
47А Соломун му начини кућу.
48Али највиши не живи у рукотворенијем црквама, као што говори пророк:
49Небо је мени пријестол а земља подножје ногама мојима: како ћете ми кућу сазидати? говори Господ; или које је мјесто за моје почивање?
50Не створи ли рука моја све ово?
51Тврдоврати и необрезанијех срца и ушију! ви се једнако противите Духу светоме; како ваши оци, тако и ви.
52Којега од пророка не протјераше оци ваши? И побише оне који напријед јавише за долазак праведника, којега ви сад издајници и крвници постадосте;
53Који примисте закон наредбом анђелском, и не одржасте.
54Кад ово чуше, расрдише се врло у срцима својима, и шкргутаху зубима на њ.
55А Стефан будући пун Духа светога погледа на небо и видје славу Божију и Исуса гдје стоји с десне стране Богу;
56И рече: ево видим небеса отворена и сина човјечијега гдје стоји с десне стране Богу.
57А они повикавши иза гласа затискиваху уши своје, и навалише једнодушно на њ.
58И изведавши га из града стадоше га засипати камењем, и свједоци хаљине своје метнуше код ногу младића по имену Савла.
59И засипаху камењем Стефана, који се мољаше Богу и говораше: Господе Исусе! прими дух мој.
60Онда клече на кољена и повика иза гласа: Господе! не прими им ово за гријех. И ово рекавши умрије.