1Савле пак беше пристао на његову смрт. А у тај дан постаде велико гоњење на цркву јерусалимску, и сви се расејаше по крајевима јудејским и самаријским осим апостола.
2А људи побожни укопаше Стефана и велики плач учинише над њим.
3А Савле досађиваше цркви, јер иђаше по кућама, и вуцијаше људе и жене те предаваше у тамницу.
4А они што се беху расејали пролажаху проповедајући реч.
5А Филип сишавши у град самаријски проповедаше им Христа.
6А народ пажаше једнодушно на оно што говораше Филип, слушајући и гледајући знаке које чињаше:
7Јер духови нечисти с великом виком излажаху из многих у којима беху, и многи узети и хроми оздравише.
8И би велика радост у граду оном.
9А беше један човек, по имену Симон, који пре чараше у граду и довођаше у чудо народ самаријски, говорећи да је он нешто велико;
10На ког гледаху сви, и мало и велико, говорећи: Ово је велика сила Божја.
11А зато гледаху на њега што их много времена чинима удивљаваше.
12Кад пак вероваше Филипу који проповедаше јеванђеље о царству Божјем, и о имену Исуса Христа, крштаваху се и људи и жене.
13Тада и Симон верова, и крстивши се оста код Филипа; и видећи дела и знаке велике који се чињаху дивљаше се врло.
14А кад чуше апостоли који беху у Јерусалиму да Самарија прими реч Божју, послаше к њима Петра и Јована.
15Који сишавши помолише се Богу за њих да приме Духа Светог;
16Јер још ни на једног не беше дошао, него беху само крштени у име Господа Исуса.
17Тада апостоли метнуше руке на њих, и они примише Духа Светог.
18А кад виде Симон да се даје Дух Свети кад апостоли метну руке, донесе им новце
19Говорећи: Дајте и мени ову власт да кад метнем руке на кога прими Духа Светог.
20А Петар му рече: Новци твоји с тобом да буду у погибао, што си помислио да се дар Божји може добити за новце.
21Нема теби дела ни исета у овој речи; јер срце твоје није право пред Богом.
22Покај се дакле од ове своје пакости, и моли се Богу да би ти се опростила помисао срца твог.
23Јер те видим да си у горкој жучи и у свези неправде.
24А Симон одговарајући рече: Помолите се ви Господу за мене да не наиђе на мене ништа од овог што рекосте.
25Тако они посведочивши и говоривши реч Господњу вратише се у Јерусалим, и многим селима самаријским проповедише јеванђеље.
26А анђео Господњи рече Филипу говорећи: Устани и иди у подне на пут који силази од Јерусалима у Газу и пуст је.
27И уставши пође. И гле, човек Арапин, ушкопљеник, властелин Кандакије царице арапске, што беше над свим њеним ризницама, који беше дошао у Јерусалим да се моли Богу,
28Па се враћаше, и седећи на колима својим читаше пророка Исаију.
29А Дух рече Филипу: Приступи и прилепи се тим колима.
30А Филип притрчавши чу га где чита пророка Исаију, и рече: А разумеш ли шта читаш?
31А он рече: Како бих могао разумети ако ме ко не упути? И умоли Филипа те се попе и седе с њим.
32А место из писма које читаше беше ово: Као овца на заклање одведе се, и нем као јагње пред оним који га стриже, тако не отвори уста својих.
33У Његовом понижењу укиде се суд Његов. А род Његов ко ће исказати? Јер се Његов живот узима од земље.
34Онда ушкопљеник одговори Филипу и рече: Молим те, за кога ово говори пророк? Или за себе или за кога другог?
35А Филип отворивши уста своја, и почевши од писма овог, приповеди му јеванђеље Исусово.
36Како иђаху путем дођоше на некакву воду; и рече ушкопљеник: Ево воде, шта брани мени да се крстим?
37А Филип му рече: Ако верујеш од свега срца свог, можеш. А он одговарајући рече: Верујем да је Исус Христос Син Божји.
38И заповеди да стану кола, и сиђоше оба на воду, и Филип и ушкопљеник, и крсти га.
39А кад изиђоше из воде, Дух Свети паде на ушкопљеника, а анђео Господњи узе Филипа, и више га не виде ушкопљеник; него отиде путем својим радујући се.
40А Филип се обрете у Азоту; и пролазећи проповедаше јеванђеље свима градовима, док не дође у Ћесарију.