1Breme pustinji na moru. Kao vihori koji prolaze na jug, tako æe doæi iz pustinje, iz zemlje strašne.
2Ljuta utvara javi mi se. Nevjernik nevjeru èini, pustošnik pustoši; hodi, Elame; opkoli, Midijo! svemu uzdisanju uèiniæu kraj.
3Zato su bedra moja puna bola; muke me obuzeše kao kad se muèi porodilja; zgurih se èujuæi, prepadoh se videæi.
4Srce mi se smete, groza me poduze; noæ milina mojih pretvori mi se u strah.
5Postavi sto, stražar neka straži; jedi, pij; ustajte knezovi, mažite štitove.
6Jer ovako mi reèe Gospod: idi, postavi stražara da ti javi što vidi.
7I vidje kola, i dva reda konjika; kola s magarcima i kola s kamilama; i pažaše dobro velikom pažnjom.
8I povika kao lav: gospodaru, ja stojim jednako na straži danju, i stojim na straži po svu noæ.
9I evo doðoše na kolima ljudi, u dva reda konjici. Tada povika i reèe: pade, pade Vavilon, i svi rezani likovi bogova njegovijeh razbiše se o zemlju.
10Vršaju moj, i pšenice gumna mojega! što èuh od Gospoda nad vojskama, Boga Izrailjeva, javih vam.
11Breme Dumi. Vièe k meni neko sa Sira: stražaru! šta bi noæas? stražaru! šta bi noæas?
12Stražar reèe: doæi æe jutro, ali i noæ; ako æete tražiti, tražite, vratite se, doðite.
13Breme Arapskoj. Po šumama u Arapskoj noæivaæete, putnici Dedanski!
14Iznesite vode pred žedne, koji živite u zemlji Temi, sretite s hljebom bjegunca.
15Jer æe bježati od maèa, od maèa gologa, od luka zapetoga i od žestokoga boja.
16Jer ovako mi reèe Gospod: za godinu, kao što je godina najamnièka, nestaæe sve slave Kidarske.
17I što ostane hrabrijeh strijelaca sinova Kidarskih, biæe malo; jer Gospod Bog Izrailjev reèe.