1Бреме пустињи на мору. Као вихори који пролазе на југ, тако ће доћи из пустиње, из земље страшне.
2Љута утвара јави ми се. Невјерник невјеру чини, пустошник пустоши; ходи, Еламе; опколи, Мидијо! свему уздисању учинићу крај.
3Зато су бедра моја пуна бола; муке ме обузеше као кад се мучи породиља; згурих се чујући, препадох се видећи.
4Срце ми се смете, гроза ме подузе; ноћ милина мојих претвори ми се у страх.
5Постави сто, стражар нека стражи; једи, пиј; устајте кнезови, мажите штитове.
6Јер овако ми рече Господ: иди, постави стражара да ти јави што види.
7И видје кола, и два реда коњика; кола с магарцима и кола с камилама; и пажаше добро великом пажњом.
8И повика као лав: господару, ја стојим једнако на стражи дању, и стојим на стражи по сву ноћ.
9И ево дођоше на колима људи, у два реда коњици. Тада повика и рече: паде, паде Вавилон, и сви резани ликови богова његовијех разбише се о земљу.
10Вршају мој, и пшенице гумна мојега! што чух од Господа над војскама, Бога Израиљева, јавих вам.
11Бреме Думи. Виче к мени неко са Сира: стражару! шта би ноћас? стражару! шта би ноћас?
12Стражар рече: доћи ће јутро, али и ноћ; ако ћете тражити, тражите, вратите се, дођите.
13Бреме Арапској. По шумама у Арапској ноћиваћете, путници Дедански!
14Изнесите воде пред жедне, који живите у земљи Теми, сретите с хљебом бјегунца.
15Јер ће бјежати од мача, од мача голога, од лука запетога и од жестокога боја.
16Јер овако ми рече Господ: за годину, као што је година најамничка, нестаће све славе Кидарске.
17И што остане храбријех стријелаца синова Кидарских, биће мало; јер Господ Бог Израиљев рече.