1Зашто, Господе, стојиш далеко, кријеш се кад је невоља?
2С охолости безбожникове муче се убоги; хватају се убоги пријеваром коју измишљају безбожници.
3Јер се безбожник дичи жељом душе своје, грабљивица похваљује.
4Безбожник у обијести својој не мари за Господа: "он не види." Нема Бога у мислима његовијем.
5Свагда су путови његови криви; за судове твоје не зна; на непријатеље своје неће ни да гледа.
6У срцу својем вели: нећу посрнути; зло неће доћи нигда.
7Уста су му пуна неваљалијех ријечи, пријеваре и увреде, под језиком је његовијем мука и погибао.
8Сједи у засједи иза куће; у потаји убија правога; очи његове вребају убогога.
9Сједи у потаји као лав у пећини; сједи у засједи да ухвати убогога; хвата убогога увукавши мрежу своју.
10Притаји се, прилегне, и убоги падају у јаке нокте његове.
11Каже у срцу своме: "Бог је заборавио, окренуо је лице своје, неће видјети нигда."
12Устани Господе! дигни руку своју, не заборави невољнијех.
13Зашто безбожник да не мари за Бога говорећи у срцу свом да ти нећеш видјети?
14Ти видиш; јер гледаш увреде и муке и пишеш их на руци. Теби предаје себе убоги; сироти ти си помоћник.
15Сатри мишицу безбожноме и зломе, да се тражи и не нађе безбожност његова.
16Господ је цар свагда, довијека, нестаће незнабожаца са земље његове.
17Господе! ти чујеш жеље ништих; утврди срце њихово; отвори ухо своје,
18Да даш суд сироти и невољнику, да престану гонити човјека са земље.