1Човјек који по карању остаје тврдоглав, уједанпут ће пропасти, да неће бити лијека.
2Кад се умножавају праведници, весели се народ; а кад влада безбожник, уздише народ.
3Ко љуби мудрост, весели оца својега; а ко се дружи с курвама, расипа своје добро.
4Цар правдом подиже земљу; а ко узима мито, сатире је.
5Ко ласка пријатељу својему, разапиње мрежу ногама његовијем.
6У гријеху је зла човјека замка, а праведник пјева и весели се.
7Праведник разумије парбу невољнијех, а безбожник не мари да зна.
8Потсмјевачи распаљују град, а мудри утишавају гњев.
9Мудар човјек кад се пре с лудијем, или се срдио или смијао, нема мира.
10Крвопије мрзе на безазленога, а прави се брину за душу његову.
11Сав гњев свој излива безумник, а мудри уставља га натраг.
12Који кнез слуша лажне ријечи, све су му слуге безбожне.
13Сиромах и који даје на добит сретају се; обојици Господ просвјетљује очи.
14Који цар право суди сиромасима, његов ће пријесто стајати довијека.
15Прут и кар дају мудрост, а дијете пусто срамоти матер своју.
16Кад се умножавају безбожници, умножавају се гријеси, а праведници ће видјети пропаст њихову.
17Карај сина својега, и смириће те, и учиниће милину души твојој.
18Кад нема утваре, расипа се народ; а ко држи закон, благо њему!
19Ријечима се не поправља слуга, јер ако и разумије, опет не слуша.
20Јеси ли видио човјека нагла у бесједи својој? више има надања од безумна него од њега.
21Ако ко мази слугу од малена, он ће најпослије бити син.
22Гњевљив човјек замеће свађу, и ко је напрасит, много гријеши.
23Охолост понижује човјека, а ко је смјеран духом, добија славу.
24Ко дијели с лупежем, мрзи на своју душу, чује проклетство и не проказује.
25Страшив човјек меће себи замку; а ко се у Господа узда, биће у високом заклону.
26Многи траже лице владаочево, али је од Господа суд свакоме.
27Праведнима је мрзак неправедник, а безбожнику је мрзак ко право ходи.