1У то вријеме, кад бијаше врло много народа и не имадијаху шта јести, дозва Исус ученике своје и рече им:
2Жао ми је народа, јер већ три дана стоје код мене и немају ништа јести.
3И ако их отпустим гладне кућама њиховијем, ослабиће на путу; јер су многи од њих дошли издалека.
4И одговорише му ученици његови: откуда ћемо узети хљеба овдје у пустињи да их нахранимо?
5И запита их: колико имате хљебова? А они казаше: седам.
6И заповједи народу да посједају по земљи; и узевши онијех седам хљебова и хвалу давши, преломи, и даде ученицима својијем да раздаду; и раздадоше народу.
7И имаху мало рибица; и њих благословивши рече да и њих раздаду.
8И једоше, и наситише се, и накупише комада што претече седам котарица.
9А онијех што су јели бијаше око четири хиљаде. И отпусти их.
10И одмах уђе у лађу с ученицима својијем, и дође у околине Далманутске.
11И изиђоше фарисеји, и почеше се препирати с њим, и кушајући га искаху од њега знак с неба.
12И уздахнувши духом својијем рече: зашто род овај знак тражи? Заиста вам кажем: неће се дати роду овоме знак.
13И оставивши их уљезе опет у лађу, и отиде на ону страну.
14И заборавише ученици његови узети хљеба, и немаху са собом у лађи до један хљеб.
15И заповиједаше им говорећи: гледајте, чувајте се квасца фарисејскога и квасца Иродова.
16И мишљаху један другоме говорећи: то је што хљеба немамо.
17И разумјевши Исус рече им: шта мислите што хљеба немате? Зар још не осјећате, нити разумијете? Зар је још окамењено срце ваше?
18Очи имате и не видите? уши имате и не чујете? И не памтите ли
19Кад ја пет хљебова преломих на пет хиљада, колико котарица пунијех комада накуписте? Рекоше му: дванаест.
20А кад седам на четири хиљаде, колико пунијех котарица накуписте комада? А они рекоше: седам.
21И рече им: како не разумијете?
22И дође у Витсаиду; и доведоше к њему слијепа, и мољаху га да га се дотакне.
23И узевши за руку слијепога изведе га напоље из села, и пљунувши му у очи метну руке на њ, и запита га види ли што.
24И погледавши рече: видим људе гдје иду као дрва.
25И потом опет метну му руке на очи, и рече му да прогледа: и исцијели се, и видје све лијепо.
26И посла га кући његовој говорећи: не улази у село, нити казуј коме у селу.
27И изиђе Исус и ученици његови у села Ћесарије Филипове; и путем питаше ученике своје говорећи им: ко говоре људи да сам ја?
28А они одговорише: Јован крститељ; други: Илија; а други: који од пророка.
29А он им рече: а ви шта мислите ко сам ја? А Петар одговарајући рече му: ти си Христос.
30И запријети им да никоме не казују за њега.
31И поче их учити да сину човјечијему ваља много пострадати, и да ће га окривити старјешине и главари свештенички и књижевници, и да ће га убити, и трећи дан да ће устати.
32И говораше о том не устручавајући се. И Петар узе га и поче га одвраћати.
33А он обрнувши се и погледавши на ученике своје запријети Петру говорећи: иди од мене сотоно; јер ти не мислиш што је Божије него што је људско.
34И дозвавши народ с ученицима својима рече им: ко хоће за мном да иде нека се одрече себе и узме крст свој, и за мном иде.
35Јер ко хоће душу своју да сачува, изгубиће је; а ко изгуби душу своју мене ради и јеванђеља онај ће је сачувати.
36Јер каква је корист човјеку ако задобије сав свијет а души својој науди?
37Или какав ће откуп дати човјек за душу своју?
38Јер ко се постиди мене и мојијех ријечи у роду овоме прељуботворноме и грјешном, и син ће се човјечиј постидјети њега кад дође у слави оца својега с анђелима светима.