1И опет поче учити код мора, и скупише се око њега људи многи тако да мора ући у лађу, и сједити на мору; а народ сав бијаше на земљи крај мора.
2И учаше их у причама много, и говораше им у науци својој:
3Слушајте: ево изиђе сијач да сије.
4И кад сијаше догоди се да једно паде украј пута, и дођоше птице и позобаше га.
5А друго паде на каменито мјесто гдје не бијаше много земље; и одмах изниче; јер не бијаше у дубину земље:
6А кад обасја сунце, увену, и будући да немаше коријена, усахну.
7И друго паде у трње; и нарасте трње и удави га, и не донесе рода.
8И друго паде на земљу добру; и даваше род који напредоваше и растијаше и доношаше по тридесет и по шесет и по сто.
9И рече: ко има уши да чује нека чује.
10А кад оста сам, запиташе га који бијаху с њим и са дванаесторицом за ову причу.
11И рече им: вама је дано да знате тајне царства Божијега, а онима напољу све у причама бива;
12Да очима гледају и да не виде, и ушима слушају и да не разумију; да се како не обрате и да им се не опросте гријеси.
13И рече им: зар не разумијете ове приче? А како ћете све приче разумјети?
14Сијач ријеч сије.
15А оно су крај пута, гдје се сије ријеч и кад је чују одмах дође сотона и отме ријеч посијану у срцима њиховијем.
16Тако су и оно што се сије на каменитијем мјестима који кад чују ријеч одмах је приме с радошћу;
17Али немају коријена у себи, него су непостојани, па кад буде до невоље или их потјерају ријечи ради, одмах се саблазне.
18А оно су што се у трњу сије који слушају ријеч,
19Али бриге овога свијета и пријевара богатства и остале сласти уђу и загуше ријеч, и без рода остане.
20А оно су што се на доброј земљи сије који слушају ријеч и примају, и доносе род по тридесет и по шесет и по сто.
21И говораше им: еда ли се свијећа ужиже да се метне под суд или под одар? а не да се на свијетњак метне?
22Јер нема ништа тајно што неће бити јавно; нити има што сакривено што неће изићи на видјело.
23Ако има ко уши да чује нека чује.
24И говораше им: памтите што чујете: каком мјером мјерите онаком ће вам се мјерити и дометнуће се вама који слушате.
25Јер ко има, даће му се; а који нема, узеће му се и оно што има.
26И говораше им: тако је царство Божије као човјек кад баци сјеме у земљу;
27И спава и устаје ноћу и дању; и сјеме ниче и расте, да не зна он.
28Јер земља сама од себе најприје донесе траву, потом клас, па онда испуни пшеницу у класу.
29А кад сазри род, одмах пошље срп; јер наста жетва.
30И говораше: какво ћемо казати да је царство Божије? или у каквој ћемо га причи исказати?
31Оно је као зрно горушичино које кад се посије у земљу мање је од свију сјемена на земљи;
32А кад се посије, узрасте и буде веће од свега поврћа, и пусти гране велике да могу у његову хладу птице небеске живљети.
33И таковијем многијем причама казиваше им ријеч колико могаху слушати.
34А без прича не говораше им ни ријечи. А ученицима особито казиваше све.
35И рече им онај дан увече: хајдемо на ону страну.
36И отпустивши народ узеше га како бјеше у лађи; а и друге лађе бијаху с њим.
37И постаде велика олуја; и валови тако заљеваху у лађу да се већ напуни.
38А он на крми спаваше на узглављу; и пробудише га, и рекоше му: учитељу! зар ти не мариш што гинемо?
39И уставши запријети вјетру, и рече мору: ћути, престани. И утоли вјетар, и постаде тишина велика.
40И рече им: зашто сте тако страшљиви? Како немате вјере.
41И уплашише се врло, и говораху један другоме: ко је овај дакле да га и вјетар и море слушају?