1Каза им пак и причу како се треба свагда молити Богу, и не дати да дотужи,
2Говорећи: у једноме граду бијаше један судија који се Бога не бојаше и људи не стиђаше.
3А у ономе граду бијаше једна удовица и долажаше к њему говорећи: не дај ме мојему супарнику.
4И не шћадијаше задуго. А најпослије рече у себи: ако се и не бојим Бога и људи не срамим,
5Но будући да ми досађује ова удовица, одбранићу је, да ми једнако не долази и не досађује.
6Тада рече Господ: чујте шта говори неправедни судија.
7Акамоли Бог неће одбранити избранијех својијех који га моле дан и ноћ?
8Кажем вам да ће их одбранити брзо. Али син човјечиј кад дође хоће ли наћи вјеру на земљи?
9А и другима који мишљаху за себе да су праведници и друге уништаваху каза причу ову:
10Два човјека уђоше у цркву да се моле Богу, један фарисеј и други цариник.
11Фарисеј стаде и мољаше се у себи овако: Боже! хвалим те што ја нијесам као остали људи: хајдуци, неправедници, прељубочинци или као овај цариник.
12Постим двапут у недјељи; дајем десетак од свега што имам.
13А цариник издалека стајаше, и не шћаше ни очију подигнути на небо, него бијаше прси своје говорећи: Боже! милостив буди мени грјешноме.
14Кажем вам да овај отиде оправдан кући својој, а не онај. Јер сваки који се сам подиже понизиће се; а који се сам понижује подигнуће се.
15Доношаху к њему и дјецу да их се дотакне; а кад видјеше ученици, запријетише им.
16А Исус дозвавши их рече: пустите дјецу нека долазе к мени, и не браните им; јер је таковијех царство Божије.
17И кажем вам заиста: који не прими царства Божијега као дијете, неће ући у њега.
18И запита га један кнез говорећи: учитељу благи! шта да учиним да наслиједим живот вјечни?
19А Исус рече му: што ме зовеш благијем? нико није благ осим једнога Бога.
20Заповијести знаш: не чини прељубе; не убиј; не укради; не свједочи лажно; поштуј оца и матер своју.
21А он рече: све сам ово сачувао од младости своје.
22А кад то чу Исус рече му: још ти једно недостаје: продај све што имаш и раздај сиромасима; и имаћеш благо на небу; и хајде за мном.
23А кад он чу то постаде жалостан, јер бјеше врло богат.
24А кад га видје Исус гдје постаде жалостан, рече: како је тешко ући у царство Божије онима који имају богатство!
25Лакше је камили проћи кроз иглене уши неголи богатоме ући у царство Божије.
26А они који слушаху рекоше: ко се дакле може спасти?
27А он рече: што је у људи немогуће у Бога је могуће.
28А Петар рече: ето ми смо оставили све и за тобом идемо.
29А он им рече: заиста вам кажем: нема ниједнога који би оставио кућу, или родитеље, или браћу, или сестре, или жену, или дјецу царства ради Божијега,
30Који неће примити више у ово вријеме, и на ономе свијету живот вјечни.
31Узе пак дванаесторицу и рече им: ево идемо горе у Јерусалим, и све ће се свршити што су пророци писали за сина човјечијега.
32Јер ће га предати незнабошцима, и наругаће му се, и ружиће га, и попљуваће га,
33И биће га, и убиће га; и трећи дан устаће.
34И они ништа од тога не разумјеше, и бесједа ова бјеше од њих сакривена, и не разумјеше што им се каза.
35А кад се приближи к Јерихону, један слијепац сјеђаше крај пута просећи.
36А кад чу народ гдје пролази запита: шта је то?
37И казаше му да Исус Назарећанин пролази.
38И повика говорећи: Исусе, сине Давидов! помилуј ме.
39И пријећаху му они што иђаху напријед да ућути; а он још више викаше: сине Давидов! помилуј ме.
40И Исус стаде и заповједи да му га доведу; а кад му се приближи, запита га
41Говорећи: шта хоћеш да ти учиним? А он рече: Господе! да прогледам.
42А Исус рече: прогледај; вјера твоја поможе ти.
43И одмах прогледа, и пође за њим хвалећи Бога. И сви људи који видјеше хваљаху Бога.