1А Јов одговори и рече:
2Докле ћете мучити душу моју и сатирати ме ријечима?
3Већ сте ме десет пута наружили; није вас стид што тако наваљујете на ме?
4Али ако сам доиста погријешио, погрјешка ће моја остати код мене.
5Ако ли се још хоћете да дижете на ме и да ме корите мојом срамотом,
6Онда знајте да ме је Бог оборио и мрежу своју разапео око мене.
7Ето, вичем на неправду, али се не слушам; вапијем, али нема суда.
8Заградио је пут мој да не могу проћи; на стазе моје метнуо је мрак.
9Свукао је с мене славу моју и скинуо вијенац с главе моје.
10Порушио ме је отсвуда, да ме нема; и као дрво ишчупао је надање моје.
11Распалио се на ме гњев његов, и узео ме је међу непријатеље своје.
12Војске његове дођоше све заједно и насуше к себи пут к мени, стадоше у око около шатора мојега.
13Браћу моју удаљио је од мене, и знанци моји туђе се од мене.
14Ближњи моји оставише ме, и знанци моји заборавише ме.
15Домашњи моји и моје слушкиње гледају ме као туђина; странац сам у очима њиховијем.
16Зовем слугу својега, а он се не одзива, а молим га устима својим.
17Дах је мој мрзак жени мојој, а преклињем је синовима утробе своје.
18Ни дјеца не хају за ме; кад устанем, руже ме.
19Мрзак сам свјема невјернијем својим, и које љубљах посташе ми противници.
20За кожу моју као за месо моје прионуше кости моје; једва оста кожа око зуба мојих.
21Смилујте се на ме, смилујте се на ме, пријатељи моји, јер се рука Божија дотакла мене.
22Зашто ме гоните као Бог, и меса мојега не можете да се наситите?
23О кад би се написале ријечи моје! кад би се ставиле у књигу!
24Писаљком гвозденом и оловом на камену за вјечни спомен кад би се урезале!
25Али знам да је жив мој искупитељ, и на пошљедак да ће стати над прахом.
26И ако се ова кожа моја и рашчини, опет ћу у тијелу свом видјети Бога.
27Ја исти видјећу га, и очи моје гледаће га, а не друге. А бубрега мојих нестаје у мени.
28Него би требало да речете: зашто га гонимо? кад је коријен бесједе у мени.
29Бојте се мача; јер је мач освета за безакоње; и знајте да има суд.