1Да, сребро има жице, и злато има мјесто гдје се топи.
2Гвожђе се вади из праха, и из камена се топи мјед.
3Мраку поставља међу, и све истражује човјек до краја, и камење у тами и у сјену смртном.
4Ријека навре с мјеста својега да јој нико не може приступити; али се одбије и одлази трудом човјечјим.
5Из земље излази хљеб, и под њом је друго, као огањ.
6У камену је њезину мјесто сафиру, а ондје је прах златни.
7Те стазе не зна птица, нити је видје око крагујево;
8Не угази је младо звијерје, нити њом прође лав.
9На кремен диже руку своју; превраћа горе из дна.
10Из стијене изводи потоке, и свашта драгоцјено види му око.
11Уставља ријеке да не теку, и што је сакривено износи на видјело.
12Али мудрост гдје се налази? и гдје је мјесто разуму?
13Не зна јој човјек цијене, нити се находи у земљи живијех.
14Бездана вели: није у мени; и море вели: није код мене.
15Не може се дати чисто злато за њу, нити се сребро измјерити у промјену за њу.
16Не може се цијенити златом Офирским, ни драгим онихом ни сафиром.
17Не може се изједначити с њом ни злато ни кристал, нити се може промијенити за закладе златне.
18Од корала и бисера нема спомена, јер је вриједност мудрости већа него драгом камењу.
19Не може се с њом изједначити топаз Етиопски, нити се може цијенити чистијем златом.
20Откуда дакле долази мудрост? и гдје је мјесто разуму?
21Сакривена је од очију свакога живога, и од птица небеских заклоњена.
22Погибао и смрт говоре: ушима својима чусмо славу њезину.
23Бог зна пут њезин, и познаје мјесто њезино.
24Јер гледа до крајева земаљских и види све што је под свијем небом.
25Кад даваше вјетру тежину, и мјераше воду мјером,
26Кад постављаше закон дажду и пут муњи громовној.
27Још је онда видје и огласи је, уреди је и претражи је.
28А човјеку рече: гле, страх је Божји мудрост, и уклањати се ода зла јест разум.