1А бијаше један човјек, род мужу Нојеминину, човјек богат од породице Елимелехове, којему име бијаше Воз.
2И Рута Моавка рече Нојемини: да идем у поље да пабирчим класје за онијем пред ким нађем милост. А она јој рече: иди, кћери моја.
3И она отиде, и дошавши стаде пабирчити по њиви за жетеоцима: и догоди се, те дође на њиву која припадаше Возу, који бијаше од породице Елимелехове.
4И гле, дође Воз из Витлејема, а рече жетеоцима: Господ да је с вама! И они му рекоше: да те благослови Господ!
5Тада рече Воз слузи својему који бијаше над жетеоцима: чија је оно младица?
6А слуга који бјеше над жетеоцима одговори му: Моавка је младица која се вратила с Нојемином из земље Моавске.
7И рече: да пабирчим, да купим класје између снопова за жетеоцима. И дошавши бави се од јутра досада; само је мало била код куће.
8Тада Воз рече Рути: чујеш, кћери моја; немој ићи на другу њиву да пабирчиш, нити одлази одавде, него се држи мојих дјевојака.
9Пази на којој њиви они жању, па иди за њима; јер сам заповједио момцима својим да те нико не дира; а кад ожедниш, иди к судовима и пиј што моје слуге захитају.
10Тада она паде ничице и поклони се до земље, и рече му: како нађох милост пред тобом, да ме погледаш, кад сам туђинка?
11А Воз одговори и рече јој: чуо сам ја све што си чинила свекрви својој по смрти мужа својега, и како си оставила оца својега и матер своју и постојбину своју, па си дошла к народу којега нијеси знала прије.
12Господ да ти плати за дјело твоје, и да ти плата буде потпуна од Господа Бога Израиљева, кад си дошла да се под крилима његовијем склониш.
13А она рече: нађох милост пред тобом, господару, јер си ме утјешио и милостиво проговорио слушкињи својој, ако и нијесам као једна од твојих слушкиња.
14А Воз јој рече: кад буде вријеме јести, дођи овамо и једи хљеба и умочи залогај свој у оцат. И она сједе покрај жетелаца, и он јој пружи прженијех зрна, и она једе и насити се, и претече јој.
15Потом уста да пабирчи. А Воз заповједи момцима својим говорећи: нека пабирчи и међу сноповима, немојте да је застидите.
16Него још навлаш испуштајте руковети и остављајте јој нека купи, и не корите је.
17И она пабирчи на њиви до вечера, и оврше што напабирчи, и дође око ефе јечма.
18И узевши отиде у град, и видје свекрва њезина шта је напабирчила; а она извади и даде јој и оно што је претекло пошто се наситила.
19И рече јој свекрва: гдје си пабирчила данас? и гдје си радила? Да је благословен који те је погледао! А она каза свекрви својој код кога је радила говорећи: име је човјеку код којега сам данас радила Воз.
20А Нојемина рече снаси својој: Господ да га благослови, кад није укратио милости своје к живима и к мртвима. И рече јој Нојемина: тај је човјек нама род, и један од осветника наших.
21А Рута Моавка рече: још ми је рекао: држи се моје чељади докле не пожању све моје.
22А Нојемина рече Рути снаси својој: добро је, кћери моја, да идеш с његовијем дјевојкама, да те не би дирали на другој њиви.
23И тако се држаше дјевојака Возовијех пабирчећи докле се не сврши жетва јечмена и жетва пшенична; и живљаше код свекрве своје.