1Сине мој, слушај мудрост моју, к разуму мојему пригни ухо своје,
2Да се држиш разборитости, и усне твоје да хране знање.
3Јер с усана туђе жене капље мед, и грло јој је мекше од уља;
4Али јој је пошљедак горак као пелен, оштар као мач с обје стране оштар.
5Ноге јој слазе к смрти, до пакла допиру кораци њезини.
6Да не би мјерио пута животнога, савијају се стазе њезине да не знаш.
7Зато, дјецо, послушајте мене, и не отступајте од ријечи уста мојих.
8Нека је далеко од ње пут твој, и не приближуј се к вратима куће њезине,
9Да не би дао другима славе своје и година својих немилостивоме,
10Да се не би туђинци наситили твојега блага и труд твој да не би био у туђој кући,
11И да не ридаш на пошљедак, кад се строши месо твоје и тијело твоје,
12И речеш: како мрзих на наставу, и како срце моје презира карање!
13И не послушах гласа учитеља својих, и не пригнух уха својега к онима који ме учаху!
14Умало не западох у свако зло усред збора и скупштине.
15Пиј воду из својега студенца и што тече из твојега извора.
16Нека се разливају твоји извори на поље, и потоци по улицама.
17Имај их сам за се, а не туђин с тобом.
18Благословен да је извор твој, и весели се женом младости своје;
19Нека ти је као кошута мила и као срна љупка; дојке њезине нека те опијају у свако доба, у љубави њезиној посрћи једнако.
20А зашто би, сине, посртао за туђинком и голио њедра туђој,
21Кад су пред очима Господу путови свачији, и мјери све стазе његове?
22Безбожника ће ухватити његова безакоња, и у ужа гријеха својих заплешће се;
23Умријеће без наставе, и од мноштва лудости своје лутаће.