1Тада се подиже сав збор и стаде викати, и народ плакаше ону ноћ.
2И викаху на Мојсија и на Арона сви синови Израиљеви; и сав збор рече им: камо да смо помрли у земљи Мисирској или да помремо у овој пустињи!
3Зашто нас води Господ у ту земљу да изгинемо од мача, жене наше и дјеца наша да постану робље? Није ли боље да се вратимо у Мисир?
4И рекоше међу собом: да поставимо старјешину, па да се вратимо у Мисир.
5Тада Мојсије и Арон падоше ничице пред свијем збором синова Израиљевијех.
6А Исус син Навин и Халев син Јефонијин између онијех што уходише земљу, раздријеше хаљине своје,
7И рекоше свему збору синова Израиљевијех говорећи: земља коју прођосмо и уходисмо, врло је добра земља.
8Ако смо мили Господу, он ће нас одвести у ту земљу, и даће нам је; а то је земља у којој тече млијеко и мед.
9Само се не одмећите Господа, и не бојте се народа оне земље; јер их можемо појести; отступио је од њих заклон њихов, а с нама је Господ, не бојте их се.
10Тада рече сав збор да их побију камењем; али се показа слава Господња свијем синовима Израиљевијем у шатору од састанка.
11И рече Господ Мојсију: докле ће ме вријеђати тај народ? Кад ли ће ми вјеровати послије толиких знака што сам учинио међу њима?
12Ударићу га помором, и расућу га; а од тебе ћу учинити народ велик и јачи од овога.
13А Мојсије рече Господу: али ће чути Мисирци, између којих си извео овај народ силом својом,
14И рећи ће с људима ове земље, који су чули да си ти, Господе, био усред народа и да си се очима виђао, Господе, и облак твој да је стајао над њима, и у ступу од облака да си ишао пред њима дању и у ступу огњеном ноћу;
15Па кад побијеш овај народ, све до једнога, говориће народи, који су чули приповијест о теби, говорећи:
16Није могао Господ довести народа овога у земљу коју им је са заклетвом обећао, зато их поби у пустињи.
17Нека се дакле прослави сила Господња, као што си рекао говорећи:
18Господ дуго чека и обилан је милошћу, прашта безакоње и гријех, али не правда кривога, него походи безакоње отачко на синовима до трећега и четвртога кољена.
19Опрости безакоње овому народу ради велике милости своје, као што си праштао народу овому од Мисира довде.
20А Господ рече: праштам по ријечи твојој.
21Али тако ја жив био, и тако сва земља била пуна славе Господње,
22Ти људи који видјеше славу моју и знаке моје што сам учинио у Мисиру и у овој пустињи, и кушаше ме већ десет пута, и не послушаше ријечи моје,
23Неће видјети земље коју са заклетвом обећах оцима њиховијем, неће видјети ни један од оних који ме увриједише.
24А слугу својега Халева, у којем бјеше други дух и који се сасвијем мене држао, њега ћу одвести у земљу у коју је ишао, и сјеме ће је његово наслиједити.
25Али Амалик и Хананеј сједе у долини, зато се сјутра вратите натраг, и идите у пустињу к Црвеном Мору.
26Још рече Господ Мојсију и Арону говорећи:
27Докле ће тај зли збор викати на ме? Чуо сам вику синова Израиљевијех, којом вичу на ме.
28Кажи им: тако ја жив био, каже Господ, учинићу вам онако како сте говорили и ја чух.
29У овој ће пустињи попадати мртва тјелеса ваша, и сви између вас који су избројени у свем броју вашем од двадесет година и више, који викасте на ме,
30Нећете ући у земљу, за коју подигав руку своју заклех се да ћу вас населити у њој, осим Халева сина Јефонијина и Исуса сина Навина.
31А дјецу вашу, за коју рекосте да ће постати робље, њих ћу одвести, и они ће познати земљу за коју ви не марите.
32А ваша тјелеса мртва ће попадати у овој пустињи.
33А дјеца ваша биће пастири по пустињи четрдесет година, и носиће кар за прељубе ваше, докле не испропадају тјелеса ваша у пустињи.
34По броју дана, за које уходисте земљу, четрдесет дана, на сваки дан по годину, носићете гријехе своје, четрдесет година, и познаћете да сам прекинуо с вама.
35Ја Господ рекох, и тако ћу учинити свему том збору злому, који се сабрао на ме: у пустињи ће пропасти и ту помријети.
36А људи које бјеше послао Мојсије да уходе земљу, и који вративши се побунише сав збор да виче на њ, просувши зао глас о земљи,
37Ти људи, који просуше зао глас о земљи, помријеше од помора пред Господом;
38А Исус син Навин и Халев син Јефонијин осташе живи између људи који су ишли да уходе земљу.
39И Мојсије каза све ове ријечи свијем синовима Израиљевијем, и народ плака веома.
40А сјутрадан уставши пођоше наврх горе, и рекоше: ево нас, идемо на мјесто за које је говорио Господ, јер згријешисмо.
41Али Мојсије рече: зашто преступате заповијест Господњу? Од тога неће бити ништа.
42Не идите горе, јер Господ није међу вама; немојте да вас побију непријатељи ваши.
43Јер је Амалик и Хананеј тамо пред вама, и изгинућете од мача, јер одустависте Господа, па неће ни Господ бити с вама.
44Али они ипак навалише да иду наврх горе; али ковчег завјета Господњега и Мојсије не изађоше из окола.
45Тада сиђе Амалик и Хананеј, који живљаху у оној гори, и разбише их и бацише дори до Орме.