1Једанпут пак кад народ належе к њему са слушају ријеч Божију он стајаше код језера Генисаретскога,
2И видје двије лађе гдје стоје у крају, а рибари бијаху изишли из њих и испираху мреже:
3И уљезе у једну од лађи која бјеше Симонова, и замоли га да мало одмакне од краја; и сједавши учаше народ из лађе.
4А кад преста говорити, рече Симону: хајде на дубину, и баците мреже своје те ловите.
5И одговарајући Симон рече му: учитељу! сву ноћ смо се трудили, и ништа не ухватисмо: али по твојој ријечи бацићу мрежу.
6И учинивши то ухватише велико мноштво риба, и мреже им се продријеше.
7И намагоше на друштво које бјеше на другој лађи да дођу да им помогну; и дођоше, и напунише обје лађе тако да се готово потопе.
8А кад видје Симон Петар, припаде ка кољенима Исусовијем говорећи: изиђи од мене, Господе! ја сам човјек гријешан.
9Јер бијаше ушао страх у њега и у све који бијаху с њим од мноштва риба које ухватише;
10А тако и у Јакова и Јована, синове Зеведејеве, који бијаху другови Симонови. И рече Исус Симону: не бој се; отселе ћеш људе ловити.
11И извукавши обје лађе на земљу оставише све, и отидоше за њим.
12И кад бјеше Исус у једном граду, и гле, човјек сав у губи: и видјевши Исуса паде ничице молећи му се и говорећи: Господе! ако хоћеш можеш ме очистити.
13И пруживши руку дохвати га се. И рече: хоћу, очисти се. И одмах губа спаде с њега.
14И он му заповједи да ником не казује: него иди и покажи се свештенику, и принеси дар за очишћење своје, како је заповједио Мојсије за свједочанство њима.
15Али се глас о њему још већма разлажаше, и мноштво народа стјецаше се да га слушају и да их исцјељује од њиховијех болести.
16А он одлажаше у пустињу и мољаше се Богу.
17И један дан учаше он, и ондје сјеђаху фарисеји и законици који бијаху дошли из свију села Галилејскијех и Јудејскијех и из Јерусалима; и сила Господња исцјељиваше их.
18И гле, људи донесоше на одру човјека који бјеше узет, и тражаху да га унесу и метну преда њ;
19И не нашавши куда ће га унијети од народа, попеше се на кућу и кроз кров спустише га с одром на сриједу пред Исуса.
20И видјевши вјеру њихову рече му: човјече! опраштају ти се гријеси твоји.
21И почеше помишљати књижевници и фарисеји говорећи: ко је овај што хули на Бога? Ко може опраштати гријехе осим једнога Бога?
22А кад разумје Исус помисли њихове, одговарајући рече им: шта мислите у срцима својијем?
23Шта је лакше рећи: опраштају ти се гријеси твоји? или рећи: устани и ходи?
24Него да знате да власт има син човјечиј на земљи опраштати гријехе, (рече узетоме:) теби говорим: устани и узми одар свој и иди кући својој.
25И одмах устаде пред њима, и узе на чему лежаше, и отиде кући својој хвалећи Бога.
26И сви се упропастише, и хваљаху Бога, и напунивши се страха говораху: чуда се нагледасмо данас!
27И потом изиђе, и видје цариника по имену Левија гдје сједи на царини, и рече му: хајде за мном.
28И оставивши све, устаде и пође за њим.
29И зготови му Левије код куће своје велику част; и бјеше много цариника и другијех који сјеђаху с њим за трпезом.
30И викаху на њега књижевници и фарисеји говорећи ученицима његовијем: зашто с цариницима и грјешницима једете и пијете?
31И одговарајући Исус рече им: не требају здрави љекара него болесни.
32Ја нијесам дошао да дозовем праведнике него грјешнике на покајање.
33А они му рекоше: зашто ученици Јованови посте често и моле се Богу, тако и фарисејски; а твоји једу и пију?
34А он им рече: можете ли сватове натјерати да посте док је женик с њима?
35Него ће доћи дани кад ће се отети од њих женик, и онда ће постити у оне дане.
36Каза им пак и причу: нико не меће закрпе од нове хаљине на стару хаљину, иначе ће и нову раздријети, и старој не личи што је од новога.
37И нико не љева вина новога у мјехове старе; иначе продре ново вино мјехове и оно се пролије, и мјехови пропадну;
38Него вино ново у мјехове нове треба љевати, и обоје ће се сачувати.
39И нико пивши старо неће одмах новога; јер вели: старо је боље.