1А Јов одговори и рече:
2Заиста, знам да је тако; јер како би могао човјек бити прав пред Богом?
3Ако би се хтио прети с њим, не би му могао одговорити од тисуће на једну.
4Мудар је срцем и јак снагом; ко се је опро њему и био срећан?
5Он премјешта горе, да нико и не опази; превраћа их у гњеву свом;
6Он креће земљу с мјеста њезина да јој се ступови дрмају;
7Он кад запријети сунцу, не излази; он запечаћава звијезде;
8Он разапиње небо сам, и гази по валима морским;
9Он је начинио звијезде кола и штапе и влашиће и друге југу у дну;
10Он чини ствари велике и неиспитљиве и дивне, којима нема броја.
11Гле, иде мимо мене, а ја не видим; прође, а ја га не опазим.
12Гле, кад ухвати, ко ће га нагнати да врати? ко ће му казати: шта радиш?
13Бог не устеже гњева својега, падају пода њ охоли помоћници.
14А како би му ја одговарао и бирао ријечи против њега?
15Да сам и прав, нећу му се одговорити, ваља да се молим судији својему.
16Да га зовем и да ми се одзове, још не могу вјеровати да је чуо глас мој.
17Јер ме је вихором сатро и задао ми много рана ни за што.
18Не да ми да одахнем, него ме сити грчинама.
19Ако је на силу, гле, он је најсилнији; ако на суд, ко ће ми свједочити?
20Да се правдам, моја ће ме уста осудити; да сам добар, показаће да сам неваљао.
21Ако сам добар, нећу знати за то; омрзао ми је живот мој.
22Свеједно је; зато рекох: и доброга и безбожнога он потире.
23Кад би још убио бич наједанпут! али се смије искушавању правијех.
24Земља се даје у руке безбожнику; лице судија њезинијех заклања; ако не он, да ко?
25Али дани моји бише бржи од гласника; побјегоше, не видјеше добра.
26Прођоше као брзе лађе, као орао кад лети за храну.
27Ако речем: заборавићу тужњаву своју, оставићу гњев свој и окријепићу се;
28Страх ме је од свијех мука мојих, знам да ме нећеш оправдати.
29Бићу крив; зашто бих се мучио узалуд?
30Да се измијем водом шњежницом, и да очистим сапуном руке своје,
31Тада ћеш ме замочити у јаму да се гаде на ме моје хаљине.
32Јер није човјек као ја да му одговарам, да идем с њим на суд;
33Нити има међу нама кмета да би ставио руку своју међу нас двојицу.
34Нека одмакне од мене прут свој, и страх његов нека ме не страши;
35Тада ћу говорити, и нећу га се бојати; јер овако не знам за себе.