1Дође ријеч Господња Јони сину Аматијеву говорећи:
2Устани, иди у Ниневију град велики, и проповиједај против њега, јер изађе злоћа њихова преда ме.
3А Јона уста да бјежи у Тарсис од Господа, и сишав у Јопу нађе лађу која иђаше у Тарсис, и платив возарину уђе у њу да отиде с њима у Тарсис од Господа.
4Али Господ подиже велик вјетар на мору, и поста велика бура на мору да мишљаху да ће се разбити лађа.
5И лађари уплашивши се призваху сваки својега бога, и бацаху што бјеше у лађи у море да би била лакша; а Јона бјеше сишао на дно лађи, и легав спаваше тврдо.
6А управитељ од лађе приступи к њему и рече му: шта ти спаваш! устани, призивај Бога својега, не би ли нас се опоменуо Бог да не погинемо.
7Потом рекоше један другоме: ходите, да бацимо ждријеб да видимо са кога дође на нас ово зло. И бацише ждријеб, и паде ждријеб на Јону.
8Тада му рекоше: кажи нам зашто дође ово зло на нас; које си радње? и одакле идеш? из које си земље? и од кога си народа?
9А он им рече: Јеврејин сам, и бојим се Господа Бога небескога, који је створио море и суху земљу.
10Тада се врло уплашише људи, и рекоше му: што си учинио? Јер дознаше људи да бјежи од Господа, јер им он каза.
11И рекоше му: што ћемо чинити с тобом, да би нам море утолило? Јер бура на мору биваше све већа.
12А он им рече: узмите ме и баците ме у море, и море ће вам утолити, јер видим да је с мене дошла на вас ова велика бура.
13А људи стадоше веслати да би дошли ка крају; али не могаху, јер им бура на мору биваше све већа.
14Тада призваше Господа и рекоше: молимо ти се, Господе, да не погинемо ради душе овога човјека, и немој метнути на нас крви праве, јер ти, Господе, чиниш како хоћеш.
15Потом узеше Јону и бацише га у море, и преста бура на мору.
16Тада се побојаше они људи Господа врло, и принесоше жртву Господу и учинише завјете.