1Зови; хоће ли ти се ко одазвати? и кому ћеш се између светијех обратити?
2Доиста безумнога убија гњев, и лудога усмрћује срдња.
3Ја видјех безумника гдје се укоријенио; али одмах проклех стан његов.
4Синови су његови далеко од спасења и сатиру се на вратима а нема ко да избави.
5Љетину његову једе гладни и испред трња купи је, и лупеж ждере благо њихово.
6Јер мука не излази из праха нити невоља из земље ниче.
7Него се човјек рађа на невољу, као што искре из угљевља узлијећу у вис.
8Али ја бих Бога тражио, и пред Бога бих изнио ствар своју,
9Који чини ствари велике и неиспитљиве, дивне, којима нема броја;
10Који спушта дажд на земљу и шаље воду на поља;
11Који подиже понижене, и жалосне узвишује к спасењу;
12Који расипа мисли лукавијех да руке њихове не сврше ништа;
13Који хвата мудре у њихову лукавству, и намјеру опаких обара;
14Дању наилазе на мрак, и у подне пипају као по ноћи.
15Он избавља убогога од мача, од уста њиховијех и од руке силнога.
16Тако има надања сиромаху, а злоћа затискује уста своја.
17Гле, благо човјеку кога Бог кара; и зато не одбацуј карање Свемогућега.
18Јер он задаје ране, и завија; он удара, и руке његове исцјељују.
19Из шест невоља избавиће те; ни у седмој неће те се зло дотаћи.
20У глади избавиће те од смрти и у рату од мача.
21Кад језик шиба, бићеш сакривен, нити ћеш се бојати пустоши кад дође.
22Смијаћеш се пустоши и глади, нити ћеш се бојати звијерја земаљскога.
23Јер ћеш с камењем пољским бити у вјери, и звијерје ће пољско бити у миру с тобом.
24И видјећеш да је мир у шатору твом, кућићеш кућу своју и нећеш се преварити.
25Видјећеш како ће ти се умножити сјеме твоје, и пород ће твој бити као трава на земљи.
26Стар ћеш отићи у гроб као што се жито сноси у стог у своје вријеме.
27Ето, разгледасмо то, тако је; послушај и разумиј.