1Још настави Јов бесједу своју и рече:
2О да бих био као пређашњих мјесеца, као онијех дана кад ме Бог чуваше,
3Кад свијетљаше свијећом својом над главом мојом, и при видјелу његову хођах по мраку,
4Како бијах за младости своје, кад тајна Божија бијаше у шатору мом,
5Кад још бијаше Свемогући са мном, и дјеца моја око мене,
6Кад се траг мој обливаше маслом, и стијена ми точаше уље потоцима,
7Кад излажах на врата кроз град, и на улици намјештах себи столицу:
8Младићи видећи ме уклањаху се, а старци устајаху и стајаху,
9Кнезови престајаху говорити и метаху руку на уста своја,
10Управитељи устезаху глас свој и језик им приањаше за грло.
11Јер које ме ухо чујаше, називаше ме блаженијем; и које ме око виђаше, свједочаше ми
12Да избављам сиромаха који виче, и сироту и који нема никога да му поможе;
13Благослов онога који пропадаше долажаше на ме, и удовици срце распијевах;
14У правду се облачих и она ми бијаше одијело, као плашт и као вијенац бијаше ми суд мој.
15Око бијах слијепцу и нога хрому.
16Отац бијах убогима, и разбирах за распру за коју не знах.
17И разбијах кутњаке неправеднику, и из зуба му истрзах грабеж.
18Зато говорах: у својем ћу гнијезду умријети, и биће ми дана као пијеска.
19Коријен мој пружаше се крај воде, роса биваше по сву ноћ на мојим гранама.
20Слава моја подмлађиваше се у мене, и лук мој у руци мојој понављаше се.
21Слушаху ме и чекаху, и мучаху на мој свјет.
22Послије мојих ријечи нико не проговараше, тако их натапаше бесједа моја.
23Јер ме чекаху као дажд, и уста своја отвараху као на позни дажд.
24Кад бих се насмијао на њих, не вјероваху, и сјајности лица мојега не разгоњаху.
25Кад бих отишао к њима, сједах у зачеље, и бијах као цар у војсци, кад тјеши жалосне.