1Шаљите јагањце господару земаљском, од Селе до пустиње, ка гори кћери Сионске.
2Јер ће бити кћери Моавске на бродовима Арнонским као птица која лута, отјерана с гнијезда.
3Учини вијеће, народе, начини сјен у подне као ноћ, заклони изагнане, немој издати бјегунаца.
4Нека код тебе бораве изгнани моји, Моаве; буди им заклон од пустошника; јер ће нестати насилника, престаће пустошење, истријебиће се са земље који газе друге.
5И утврдиће се пријесто милошћу, и на њему ће сједјети једнако у шатору Давидову који ће судити и тражити што је право и бити брз да чини правду.
6Чусмо за охолост Моава врло поноситога, за понос његов и охолост и обијест његову; лажи његове неће бити тврде.
7Зато ће ридати Моавац над Моавцем, сви ће ридати; над темељима Кир-Аресетским уздисаћете јер су разваљени.
8И поља Есевонска посушише се и чокот Сивамски; господа народна потрше красне лозе његове, које досезаху до Јазира и вијаху се по пустињи; одводе његове пружаху се и прелажаху преко мора.
9Зато ћу плакати плачем Јазирским за чокотом Сивамским; заљеваћу те сузама својим, Есевоне и Елеало, јер пјесма о љетини твојој и о жетви твојој паде.
10И неста радости и весеља с поља роднога, у виноградима се не пјева ни подвикује, вина у кацама не гази газилац; учиних крај пјесмама.
11Зато утроба моја јечи као гусле за Моавом, и срце моје за Кир-Ересом.
12И кад се види да се уморио Моав на висини својој, ући ће у светињу своју да се помоли; али ништа неће свршити.
13Ово је ријеч што рече Господ за Моава давно.
14А сада вели Господ говорећи: до три године, као што су године најамничке, олошаће слава Моавова са свијем мноштвом његовијем, и што остане биће врло мало и нејако.