1Зато да оставимо почетак Христове науке и да се дамо на савршенство: да не постављамо опет темеља покајања од мртвијех дјела, и вјере у Бога,
2Науке крштења, и метања руку, и васкрсенија мртвијех, и суда вјечнога.
3И ово ћемо учинити ако Бог допусти.
4Јер није могуће оне који су једном просвијетљени, окусили дара небескога, постали заједничари Духа светога,
5И окусили добре ријечи Божије, и силе онога свијета, и отпали,
6Опет обновити на покајање, јер сами себи наново распињу и руже сина Божијега.
7Јер земља која пије дажд што често на њу пада, и која рађа поврће добро онима који је раде, прима благослов од Бога;
8А која износи трње и чичак, непотребна је и клетве близу, која се најпослије сажеже.
9Али од вас, љубазни, надамо се бољему и што се држи спасенија, ако и говоримо тако.
10Јер Бог није неправедан да заборави дјело ваше и труд љубави коју показасте у име његово, послуживши светима и служећи.
11Али желимо да сваки од вас покаже то исто старање да се над одржи тврдо до самога краја;
12Да не будете љениви, него да се угледате на оне који вјером и трпљењем добијају обећања.
13Јер кад Бог Аврааму обећа, не имајући ничим већијем да се закуне, закле се собом,
14Говорећи: заиста благосиљајући благословићу те, и умножавајући умножићу те.
15И тако трпећи дуго, доби обећање.
16Јер се људи већијем куну, и свакој њиховој свађи свршетак је заклетва за потврђење.
17Зато и Бог кад шћаше нашљедницима обећања обилније да покаже тврђу савјета својега, учини посредника клетву:
18Да би у двјема непоколебљивијем стварима, у којима Богу није могуће слагати, имали јаку утјеху ми који смо прибјегли да се ухватимо за над који нам је дан,
19Који имамо као тврд и поуздан ленгер душе, који улази и за најдаље завјесе,
20Гдје Исус уђе напријед за нас, поставши поглавар свештенички довијека по реду Мелхиседекову.