1А Аврам бјеше стар и временит, и Господ бјеше благословио Аврама у свему;
2И рече Аврам слузи својему најстаријему у кући својој, који бјеше над свијем добром његовијем: метни руку своју под стегно моје,
3Да те закунем Господом Богом небеским и Богом земаљским да нећеш довести жене сину мојему између кћери овијех Хананеја, међу којима живим;
4Него да ћеш отићи у земљу моју и у род мој и довести жену сину мојему Исаку.
5А слуга му рече: и ако дјевојка не хтједбуде поћи са мном у ову земљу; хоћу ли одвести сина твојега у земљу из које си се иселио?
6А Аврам му рече: пази да не одведеш сина мојега онамо.
7Господ Бог небески, који ме је узео из дома оца мојега и из земље рода мојега, и који ми је рекао и заклео ми се говорећи: сјемену ћу твојему дати земљу ову, он ће послати анђела својега пред тобом да доведеш жену сину мојему оданде.
8Ако ли дјевојка не хтједбуде поћи с тобом, онда да ти је проста заклетва моја; само сина мојега немој одвести онамо.
9И метну слуга руку своју под стегно Авраму господару својему, и закле му се за ово.
10Тада слуга узе десет камила између камила господара својега да иде, јер све благо господара његова бјеше под његовом руком; и отишав дође у Месопотамију до града Нахорова.
11И пусти камиле да полијежу иза града код студенца пред вече кад излазе грађанке да захватају воде;
12И рече: Господе Боже господара мојега Аврама, дај ми срећу данас и учини милост господару мојему Авраму.
13Ево, ја ћу стајати код овога студенца, а грађанке ће доћи да захватају воде.
14Којој дјевојци речем: нагни крчаг свој да се напијем, а она рече: на пиј, и камиле ћу ти напојити; дај то да буде она коју си намијенио слузи својему Исаку; и по томе да познам да си учинио милост господару мојему.
15И он још не изговори, а то Ревека, кћи Ватуила сина Мелхе жене Нахора брата Аврамова, дође с крчагом на рамену.
16И бјеше врло лијепа, још дјевојка, још је човјек не бјеше познао. Она сиђе на извор, и наточи крчаг, и пође;
17А слуга искочи пред њу, и рече; дај ми да се напијем мало воде из крчага твојега.
18А она рече: на пиј, господару. И брже спусти крчаг на руку своју, и напоји га.
19И кад га напоји, рече: и камилама ћу твојим налити нека се напију.
20И брже изручи крчаг свој у појило, па опет отрча на студенац да налије, и нали свијем камилама његовијем.
21А човјек јој се дивљаше, и ћуташе, неће ли познати је ли Господ дао срећу путу његову или није.
22А кад се камиле напише, извади човјек златну гривну од по сикла и метну јој око чела, и двије наруквице метну јој на руке од десет сикала злата.
23И рече: чија си кћи? кажи ми. Има ли у кући оца твојега мјеста за нас да преноћимо?
24А она му рече: ја сам кћи Ватуила сина Мелшина, којега роди Нахору.
25Још рече: има у нас много сламе и пиће и мјеста за ноћиште.
26Тада човјек савивши се поклони се Господу,
27И рече: благословен да је Господ Бог господара мојега Аврама, што не остави милости своје и вјере своје према господару мојем, и путем доведе ме Господ у дом родбине господара мојега.
28А дјевојка отрча и све ово каза у дому матере своје.
29А Ревека имаше брата, којему име бјеше Лаван; и истрча Лаван к човјеку на студенац,
30Како видје гривну и наруквице на рукама сестре своје и чу гдје Ревека сестра му рече: тако ми каза човјек; дође к човјеку; а он стајаше код камила на студенцу.
31И рече: ходи, који си благословен од Господа; што би стајао напољу? спремио сам кућу, има мјеста и за камиле.
32И доведе човјека у кућу, и растовари камиле; и додаше сламе и пиће камилама, и донесоше воде за ноге њему и људима што бијаху с њим;
33И поставише му да једе; али он рече: нећу јести докле не кажем ствар своју. А Лаван му рече: говори.
34Тада рече: ја сам слуга Аврамов.
35А Господ је благословио господара мојега веома, те је постао велик, и дао му је оваца и говеда, и сребра и злата, и слуга и слушкиња, и камила и магараца.
36И још Сара жена господара мојега роди сина господару мојему у старости његовој, и он му даде све што има.
37А мене закле господар мој говорећи: немој довести сину мојему жене између кћери овијех Хананеја, међу којима живим;
38Него иди у дом оца мојега и у род мој, да доведеш жену сину мојему.
39А ја рекох господару својему: може бити да дјевојка неће хтјети поћи са мном.
40А он ми рече: Господ, по чијој вољи свагда живљах, послаће анђела својега с тобом, и даће срећу твојему путу да доведеш жену сину мојему од рода мојега, из дома оца мојега.
41Онда ће ти бити проста заклетва моја, кад отидеш у род мој; ако ти је и не даду, опет ће ти бити проста заклетва моја.
42И кад дођох данас на студенац, рекох: Господе Боже господара мојега Аврама, ако си дао срећу путу мојему, којим идем,
43Ево, ја ћу стајати код студенца: која дјевојка дође да захвати воде, и ја јој кажем: дај ми да се напијем мало воде из крчага твојега,
44А она ми одговори: и ти пиј и камилама ћу твојим налити; то нека буде жена коју је намијенио Господ сину господара мојега.
45Ја још не изговорих у срцу својем, а дође Ревека с крчагом на рамену, и сишавши на извор захвати; и ја јој рекох: дај ми да се напијем.
46А она брже спустивши са себе крчаг рече: на пиј, и камиле ћу ти напојити. И кад се напих, напоји и камиле моје.
47И запитах је говорећи: чија си кћи? а она одговори: ја сам кћи Ватуила сина Нахорова, којега му роди Мелха. Тада јој метнух гривну око чела и наруквице на руке;
48И падох и поклоних се Господу, и захвалих Господу Богу господара мојега Аврама, што ме доведе правијем путем да нађем кћер брата господара својега за сина његова.
49Ако ћете дакле учинити љубав и вјеру господару мојему, кажите ми; ако ли нећете, кажите ми, да идем на десно или на лијево.
50А Лаван и Ватуило одговарајући рекоше: од Господа је ово дошло; ми ти не можемо казати ни зло ни добро.
51Ето, Ревека је у твојој власти, узми је па иди, и нека буде жена сину твојега господара, као што каза Господ.
52А кад чу слуга Аврамов ријечи њихове, поклони се Господу до земље;
53И извади закладе сребрне и златне и хаљине, и даде Ревеци; такођер и брату њезину и матери њезиној даде дарове.
54Потом једоше и пише он и људи који бијаху с њим, и преноћише. А кад ујутру усташе, рече слуга: пустите ме господару мојему.
55А брат и мати њезина рекоше: нека остане дјевојка код нас који дан, барем десет дана, па онда нека иде.
56А он им рече: немојте ме задржавати, кад је Господ дао срећу мојему путу; пустите ме да идем господару својему.
57Тада рекоше: да зовемо дјевојку, и упитамо шта она вели.
58И дозваше Ревеку и рекоше јој: хоћеш ићи с овијем човјеком? А она одговори: хоћу.
59И пустише Ревеку сестру своју и дојкињу њезину са слугом Аврамовијем и људима његовијем.
60И благословише Ревеку и рекоше јој: сестро наша, да се намножиш на тисуће тисућа, и сјеме твоје да наслиједи врата својих непријатеља!
61И подиже се Ревека с дјевојкама својим, и посједаше на камиле, и пођоше с човјеком; и слуга узев Ревеку отиде.
62А Исак иђаше враћајући се од студенца живога који ме види (јер живљаше у јужном крају);
63А бјеше изашао Исак у поље пред вече да се помоли Богу; и подигав очи своје угледа камиле гдје иду.
64И Ревека подигавши очи своје угледа Исака, те скочи с камиле,
65И рече слузи: ко је онај човјек што иде преко поља пред нас? А слуга рече: оно је господар мој. И она узе покривало и покри лице.
66И приповједи слуга Исаку све што је свршио.
67И одведе је Исак у шатор Саре матере своје; и узе Ревеку, и она му поста жена, и омиље му. И Исак се утјеши за матером својом.