1А Аврам отиде оданде на југ, и стани се између Кадиса и Сура; и живљаше као дошљак у Герару.
2И говораше за жену своју Сару: сестра ми је. А цар Герарски Авимелех посла те узе Сару.
3Али дође Бог Авимелеху ноћу у сну, и рече му: гле, погинућеш са жене коју си узео, јер има мужа.
4А Авимелех не бјеше се ње дотакао, и зато рече: Господе, еда ли ћеш и праведан народ погубити?
5Није ли ми сам казао: сестра ми је? А и она сама каза: брат ми је. Учинио сам у чистоти срца својега и у правди руку својих.
6Тада му рече Бог у сну: знам да си учинио у чистоти срца својега, зато те сачувах да ми не сагријешиш, и не дадох да је се дотакнеш.
7А сада врати човјеку жену његову, јер је пророк, и молиће се за те, те ћеш остати жив. Ако ли не вратиш, знај да ћеш умријети ти и сви твоји.
8И ујутру рано уста Авимелех, и сазва све слуге своје, и каза им све ово да чују. И уплашише се људи веома.
9Тада Авимелех дозва Аврама и рече му: шта си нам учинио? шта ли сам ти згријешио, те навуче на ме и на царство моје толико зло? Учинио си ми што не ваља чинити.
10И још рече Авимелех Авраму: шта ти је било, те си то учинио?
11А Аврам одговори: вељах: јамачно нема страха Божијега у овом мјесту, па ће ме убити ради жене моје.
12А управо и јест ми сестра, кћи оца мојега; али није кћи моје матере, па пође за ме.
13А кад ме Бог изведе из дома оца мојега, ја јој рекох: учини добро, и кажи за ме гдје год дођемо: брат ми је.
14Тада Авимелех узе оваца и говеда и слуга и слушкиња, те даде Авраму, и врати му Сару жену његову.
15И рече Авимелех Авраму: ево, земља ти је моја отворена, живи слободно гдје ти је воља.
16А Сари рече: ево дао сам твојему брату тисућу сребрника; гле, он ти је очима покривало пред свима који буду с тобом; и то све да ти је за науку.
17И Аврам се помоли Богу, и исцијели Бог Авимелеха и жену његову и слушкиње његове, те рађаху.
18Јер Господ бјеше сасвијем затворио сваку материцу у дому Авимелеху ради Саре жене Аврамове.