1Послије овијех ствари дође Авраму ријеч Господња у утвари говорећи: не бој се, Авраме, ја сам ти штит, и плата је твоја врло велика.
2А Аврам рече: Господе, Господе, шта ћеш ми дати кад живим без дјеце, а на ком ће остати моја кућа то је Елијезер овај Дамаштанин?
3Још рече Аврам: ето мени нијеси дао порода, па ће слуга рођен у кући мојој бити мој нашљедник.
4А гле, Господ му проговори: неће тај бити нашљедник твој, него који ће изаћи од тебе тај ће ти бити нашљедник.
5Па га изведе напоље и рече му: погледај на небо и преброј звијезде, ако их можеш пребројити. И рече му: тако ће ти бити сјеме твоје.
6И повјерова Аврам Богу, а он му прими то у правду.
7И рече му: ја сам Господ, који те изведох из Ура Халдејскога да ти дам земљу ову да буде твоја.
8А он рече: Господе, Господе, по чему ћу познати да ће бити моја?
9И рече му: принеси ми јуницу од три године и козу од три године и овна од три године и грлицу и голупче.
10И он узе све то, и расијече на поле, и метну све поле једну према другој; али не расијече птица.
11А птице слијетаху на те мртве животиње; а Аврам их одгоњаше.
12А кад сунце бјеше на заходу, ухвати Аврама тврд сан, и гле, страх и мрак велик обузе га.
13И Господ рече Авраму: знај зацијело да ће сјеме твоје бити дошљаци у земљи туђој, па ће јој служити, и она ће их мучити четири стотине година.
14Али ћу судити и народу којему ће служити; а послије ће они изаћи с великим благом.
15А ти ћеш отићи к оцима својим у миру, и бићеш погребен у доброј старости.
16А они ће се у четвртом кољену вратити овамо; јер гријесима Аморејским још није крај.
17А кад се сунце смири и кад се смрче, гле, пећ се димљаше, и пламен огњени пролажаше између онијех дијелова.
18Тај дан учини Господ завјет с Аврамом говорећи: сјемену твојему дадох земљу ову од воде Мисирске до велике воде, воде Ефрата,
19Кенејску, Кенезејску и Кедмонејску,
20И Хетејску и Ферезејску и Рафајску,
21И Аморејску и Хананејску и Гергесејску и Јевусејску.