1А Мојсије одговори и рече: али неће ми вјеровати ни послушати гласа мојега; јер ће рећи: није ти се Господ јавио.
2А Господ му рече: шта ти је то у руци? А он одговори: штап.
3А Бог му рече: баци га на земљу. И баци га на земљу, а он поста змија. И Мојсије побјеже од ње.
4А Господ рече Мојсију: пружи руку своју, па је ухвати за реп. И пружи руку своју, и ухвати је, и опет поста штап у руци његовој.
5То учини, рече Господ, да вјерују да ти се јавио Господ Бог отаца њиховијех, Бог Аврамов, Бог Исаков и Бог Јаковљев.
6И опет му рече Господ: тури сада руку своју у њедра своја. И он тури руку своју у њедра своја; а кад је извади из њедара, а то рука му губава, бијела као снијег.
7А Бог му рече: тури опет руку своју у њедра своја. И опет тури руку своју у њедра своја; а кад је извади из њедара, а то опет постала као и остало тијело његово.
8Тако, рече Бог, ако ти не узвјерују и не послушају гласа твојега за први знак, послушаће за други знак.
9Ако ли не узвјерују ни за та два знака и не послушају гласа твојега, а ти захвати воде из ријеке, и пролиј на земљу, и претвориће се вода коју захватиш из ријеке, и проврћи ће се у крв на земљи.
10А Мојсије рече Господу: молим ти се, Господе, нијесам рјечит човјек, нити сам прије био нити сам откако си проговорио са слугом својим, него сам споријех уста и спора језика.
11А Господ му рече: ко је дао уста човјеку? или ко може створити нијема или глуха или оката или слијепа? зар не ја, Господ?
12Иди дакле, ја ћу бити с устима твојим, и учићу те шта ћеш говорити.
13А Мојсије рече: молим те, Господе, пошљи онога кога треба да пошљеш.
14И разгњеви се Господ на Мојсија, и рече му: није ли ти брат Арон Левит? знам да је он рјечит; и ево он ће те срести, и кад те види обрадоваће се у срцу својем.
15Њему ћеш казати и метнућеш ове ријечи у уста његова, и ја ћу бити с твојим устима и с његовијем устима, и учићу вас шта ћете чинити.
16И он ће мјесто тебе говорити народу, и он ће бити теби мјесто уста а ти ћеш бити њему мјесто Бога.
17А тај штап узми у руку своју, њим ћеш чинити чудеса.
18И отиде Мојсије, и врати се к Јотору тасту својему, и рече му: пусти ме да идем, да се вратим к браћи својој у Мисиру, да видим јесу ли јоште у животу. И рече Јотор Мојсију: иди с миром.
19И рече Господ Мојсију у земљи Мадијамској: иди, врати се у Мисир, јер су помрли сви који су тражили душу твоју.
20И узе Мојсије жену своју и синове своје, и посади их на магарца, и пође натраг у земљу Мисирску. И узе Мојсије штап Божји у руку своју.
21И рече Господ Мојсију: кад отидеш и вратиш се у Мисир, гледај да учиниш пред Фараоном сва чудеса која ти метнух у руку: а ја ћу учинити да му отврдне срце и не пусти народа.
22А ти ћеш рећи Фараону: овако каже Господ: Израиљ је син мој, првенац мој.
23И казах ти: пусти сина мојега да ми послужи. А ти га не хтје пустити; ево ја ћу убити сина твојега, првенца твојега.
24И кад бијаше на путу у гостионици, дође к њему Господ и шћаше да га убије.
25А Сефора узе оштар нож, и обреза сина својега, и окрајак баци к ногама његовијем говорећи: ти си ми крвав заручник.
26Тада га остави Господ; а она ради обрезања рече: крвав заручник.
27А Господ рече Арону: изиди у пустињу на сусрет Мојсију. И отиде и срете га на гори Божијој, и пољуби га.
28И Мојсије каза Арону све ријечи Господње, за које га посла, и све знаке које му заповједи.
29И отидоше Мојсије и Арон, и скупише све старјешине синова Израиљевијех.
30И Арон каза све ријечи, које бјеше рекао Господ Мојсију, а Мојсије учини знаке пред народом.
31И народ вјерова; и разумјеше да је Господ походио синове Израиљеве и видио невољу њихову; и савивши се поклонише се.