1Тада запјева Мојсије и синови Израиљеви ову пјесму Господу, и рекоше овако: Пјеваћу Господу, јер се славно прослави; коња и коњика врже у море.
2Сила је моја и пјесма моја Господ, који ме избави; он је Бог мој, и славићу га; Бога оца мојега, и узвишиваћу га.
3Господ је велик ратник; име му је Господ.
4Кола Фараонова и војску његову врже у море; избране војводе његове утопише се у црвеном мору.
5Бездани их покрише; падоше у дубину као камен.
6Десница твоја, Господе, прослави се у сили; десница твоја, Господе, сатр непријатеља.
7И мноштвом величанства својега оборио си оне који усташе на те; пустио си гњев свој, и прождрије их као сламу.
8Од даха ноздара твојих сабра се вода; стаде у гомилу вода која тече; стинуше се вали усред мора.
9Непријатељ рече: тјераћу, стигнућу, дијелићу плијен; наситиће их се душа моја, извући ћу мач свој, истријебиће их рука моја.
10Ти дуну вјетром својим, и море их покри, и утонуше као олово у дубокој води.
11Ко је као ти међу силнима Господе? ко је као ти славан у светости, страшан у хвали, и да чини чудеса?
12Ти пружи десницу своју, и прождрије их земља.
13Водиш милошћу својом народ, који си искупио, водиш крјепошћу својом у стан светости своје.
14Чуће народи, и задрхтаће; мука ће спопасти оне који живе у земљи Филистејској.
15Тада ће се препасти старјешине Едомске, јунаке Моавске спопашће дрхат, уплашиће се сви који живе у Хананској.
16Спопашће их страх и трепет; од величине руке твоје замукнуће као камен, докле не прође народ твој, Господе, докле не прође народ, који си задобио.
17Одвешћеш их и посадићеш их на гори нашљедства својега, на мјесту које си себи за стан спремио, Господе, у светињи, Господе, коју су твоје руке утврдиле.
18Господ ће царовати довијека.
19Јер уђоше коњи Фараонови с колима његовијем и с коњицима његовијем у море, и Господ поврати на њих воду морску; а синови Израиљеви пријеђоше сухим посред мора.
20И Марија пророчица сестра Аронова узе бубањ у руку своју; а за њом изидоше све жене с бубњима и свиралама.
21И отпијеваше им Марија: пјевајте Господу, јер се славно прослави; коња и коњика врже у море.
22Потом крену Мојсије синове Израиљеве од Мора Црвенога, и пођоше у пустињу Сур; и три дана ишавши по пустињи не нађоше воде.
23Оданде дођоше у Меру, али не могоше пити воде у Мери, јер бјеше горка; отуда се прозва мјесто Мера.
24Тада стаде народ викати на Мојсија говорећи: шта ћемо пити?
25И Мојсије завапи ка Господу, а Господ му показа дрво, те га метну у воду, и вода поста слатка. Ондје му даде уредбу и закон, и ондје га окуша.
26И рече: ако добро узаслушаш глас Господа Бога својега, и ушчиниш што је право у очима његовијем, и ако пригнеш ухо к заповијестима његовијем и ушчуваш све уредбе његове, ниједне болести коју сам пустио на Мисир нећу пустити на тебе; јер сам ја Господ, љекар твој.
27И дођоше у Елим, гдје бијаше дванаест извора и седамдесет палама; и ондје стадоше у око код воде.