1А Јоав син Серујин опази да се срце царево обратило к Авесалому.
2И посла Јоав у Текују те дозва отуда жену лукаву, па јој рече: учини се као да си у жалости, и обуци жалосне хаљине, и немој се намазати уљем, него буди као жена која одавна жали за мртвијем.
3И отиди к цару, и говори му тако и тако. И научи је Јоав шта ће говорити.
4И кад отиде жена Текујанка к цару да говори, паде ничице на земљу и поклони се, и рече: помагај царе!
5А цар јој рече: што ти је? А она рече: удовица сам, умро ми је муж.
6А имаше слушкиња твоја два сина, па се свадише у пољу, а не бјеше никога да их развади, те један удари другога и уби га.
7И гле сав дом уста на слушкињу твоју говорећи: дај тога што је убио брата својега да га погубимо за душу брата његова, којега је убио, и да истријебимо нашљедника; и тако хоће да угасе искру која ми је остала, да не оставе имена мужу мојему ни остатка на земљи.
8А цар рече жени: иди кући својој, а ја ћу наредити за те.
9А жена Текујанка рече цару: царе господару! нека на ме и на дом оца мојега падне кривица, а цар и његов пријесто нека је прав.
10А цар рече: ко узговори на те, доведи га к мени, и неће те се више дотаћи.
11А она рече: нека се опомене цар Господа Бога својега, да се не умноже осветници који убијају, и да не убију сина мојега. А он рече: тако жив био Господ, ниједна длака с твојега сина неће пасти на земљу.
12А жена рече: да каже слушкиња твоја нешто цару господару. А он рече: говори.
13А жена рече: а зашто си намислио таку ствар народу Божијему? јер цар као да је крив говорећи тако, јер неће цар да дозове натраг онога кога је одагнао.
14Јер ћемо доиста помријети, и јесмо као вода која се проспе на земљу и више се не може скупити; јер му Бог није узео живота, него је наумио да одагнани не остане одагнан од њега.
15И тако дођох да кажем ово цару господару својему, јер ме народ уплаши; зато рече слушкиња твоја: да говорим цару, може бити да ће учинити цар што слушкиња његова каже.
16Јер ће цар услишити и избавити слушкињу своју из руке онога који хоће да истријеби мене и сина мојега из нашљедства Божијега.
17И слушкиња твоја рече: ријеч цара господара мојега биће ми утјеха, јер је цар господар мој као анђео Божји, те слуша и добро и зло, и Господ ће Бог твој бити с тобом.
18А цар одговори и рече жени: немој тајити од мене што ћу те питати. А жена рече: нека говори цар господар мој.
19Тада цар рече: да није Јоавов посао у свему томе што чиниш? А жена одговори и рече: тако да је жива душа твоја, царе господару, не може се ни надесно ни налијево од свега што каза цар господар мој; јер слуга твој Јоав заповиједио ми је и научио слушкињу твоју све ово да говорим.
20Слуга је твој Јоав учинио, те сам овако извила бесједу своју; али је господар мој мудар као анђео Божји, те зна све што бива на земљи.
21Тада рече цар Јоаву: ево, ти си учинио то, иди, доведи натраг дијете Авесалома.
22Тада паде Јоав лицем на земљу, и поклони се и благослови цара, и рече Јоав: данас види слуга твој да сам нашао милост пред тобом, царе господару, кад је цар учинио што му слуга његов рече.
23Потом се подиже Јоав и отиде у Гесур, и доведе натраг у Јерусалим Авесалома.
24И цар рече: нека иде својој кући, а лица мојега да не види. И отиде Авесалом својој кући, и не видје лица царева.
25А не бјеше човјека тако лијепа као Авесалом у свем Израиљу, да га тако хвале; од пете до тјемена не бјеше на њему мане.
26И кад би стригао главу (а имаше обичај сваке године стрићи је, јер му бијаше тешко), мјерио би косу с главе своје, и биваше је двјеста сикала царском мјером.
27И родише се Авесалому три сина и једна кћи, којој бијаше име Тамара, и она бијаше лијепа.
28И Авесалом оста цијеле двије године у Јерусалиму, а лица царева не видје.
29Тада посла Авесалом по Јоава да га пошље к цару; али он не хтје доћи к њему; и посла опет други пут, али он не хтје доћи.
30Тада рече слугама својим: видите ли њиву Јоавову поред моје? на њој је јечам; идите и упалите је. И упалише слуге Авесаломове ону њиву.
31Тада се подиже Јоав, и дође к Авесалому у кућу, и рече му: зашто слуге твоје упалише моју њиву?
32Авесалом рече Јоаву: ето слао сам к теби говорећи: ходи овамо да те пошљем к цару да му кажеш: зашто сам дошао из Гесура? боље би било да сам још ондје. Зато да видим лице царево; ако ли има кака кривица на мени, нека ме погуби.
33И отиде Јоав к цару, и каза му. И дозва Авесалома; а он дошавши к цару поклони се лицем до земље пред царем, и цар цјелова Авесалома.