1А Филистеји скупише сву војску своју код Афека, а Израиљ стаде у око код извора у Језраелу.
2И кнезови Филистејски иђаху са стотинама и тисућама; а Давид и његови људи иђаху најпослије с Ахисом.
3И рекоше кнезови Филистејски: што ће ти Јевреји? А Ахис рече кнезовима Филистејским: није ли ово Давид слуга цара Израиљскога Саула, који је код мене толико времена, толико година, и не нађох на њему ништа откако је добјегао до овога дана?
4Али се расрдише на њ кнезови Филистејски и рекоше му кнезови Филистејски: пошљи натраг тога човјека, нека се врати у своје мјесто гдје си га поставио, и нека не иде с нама у бој, да се не окрене на нас у боју; јер чим би се опет умилио господару својему ако не главама овијех људи?
5Није ли то Давид о којем се пјевало играјући и говорило: згуби Саул своју тисућу, али Давид својих десет тисућа?
6Тада Ахис дозва Давида, и рече му: тако био жив Господ, ти си поштен, и мило ми је да ходиш са мном у бој; јер не нађох никакога зла на теби откако си дошао до овога дана; али нијеси по вољи кнезовима.
7Него врати се и иди с миром да не учиниш што што не би било мило кнезовима Филистејским.
8А Давид рече Ахису: Али шта сам учинио? шта ли си нашао на слузи својем откако сам код тебе до овога дана, да не идем да се бијем с непријатељима господара својега цара?
9А Ахис одговарајући рече Давиду: знам; доиста си ми мио као анђео Божји; али кнезови Филистејски рекоше: нека не иде с нама у бој.
10Него устани сјутра рано са слугама господара својега које су дошле с тобом; устаните рано чим сване, па идите.
11И урани Давид и људи његови, и отиде рано, и врати се у земљу Филистејску; а Филистеји отидоше у Језраел.