1А Вен-Адад цар Сирски скупи војску своју, и имаше са собом тридесет и два цара, и коње и кола; и отишавши опколи Самарију и стаде је бити.
2И посла посланике к Ахаву цару Израиљеву у град,
3И поручи му: овако вели Вен-Адад: сребро твоје и злато твоје моје је, тако и жене твоје и твоји лијепи синови моји су.
4А цар Израиљев одговори и рече: као што си рекао, господару мој царе, ја сам твој и све што имам.
5А посланици опет дођоше и рекоше: овако вели Вен-Адад: послао сам к теби и поручио: сребро своје и злато своје и жене своје и синове своје да ми даш.
6Зато ћу сјутра у ово доба послати слуге своје к теби да прегледају кућу твоју и куће слуга твојих, и што ти је год мило, оно ће узети и однијети.
7Тада дозва цар Израиљев све старјешине земаљске и рече: гледајте и видите како овај тражи зло; јер посла к мени по мене и по синове моје и по сребро моје и по злато моје, и ја му не браних.
8А све старјешине и сав народ рекоше му: не слушај га и не пристај.
9И рече посланицима Вен-Ададовијем: кажите цару господару мојему: што си прво поручио слузи својему све ћу учинити; али ово не могу учинити. Тако отидоше посланици и однесоше му тај одговор.
10А Вен-Адад посла к њему и поручи: тако да ми учине богови и тако додаду! неће бити доста праха од Самарије да свему народу који иде за мном допадне по једна грст.
11А цар Израиљев одговори и рече: кажите: нека се хвали онај који се опасује као онај који се распасује.
12А кад он то чу пијући с царевима под шаторима, рече слугама својим: дижите се. И дигоше се на град.
13Тада гле, приступи један пророк к Ахаву цару Израиљеву, и рече: овако вели Господ: видиш ли све ово мноштво? ево, ја ћу ти га дати у руке данас да познаш да сам ја Господ.
14А Ахав рече: преко кога? А он рече: овако вели Господ: преко момака кнезова земаљских. Опет рече: ко ће заметнути бој? А он рече: ти.
15Тада преброји момке кнезова земаљских, и бјеше их двјеста и тридесет и два; послије њих преброја сав народ, све синове Израиљеве, и бјеше их седам тисућа.
16И изидоше у подне; а Вен-Адад пијући опи се у шаторима с тридесет и два цара који му дођоше у помоћ.
17И изидоше прво момци кнезова земаљских; а Вен-Адад посла, и јавише му и рекоше: изидоше људи из Самарије.
18А он рече: ако су изашли мира ради, похватајте их живе; ако су изашли на бој, похватајте их живе.
19И изидоше из града момци кнезова земаљских, и војска за њима.
20И сваки уби с којим се сукоби, те Сирци побјегоше а Израиљци их потјераше. И Вен-Адад цар Сирски побјеже на коњу с коњицима.
21И цар Израиљев изиде и поби коње и кола, и учини велик покољ међу Сирцима.
22Потом дође пророк к цару Израиљеву и рече му: иди, буди храбар; и промисли и види шта ћеш чинити, јер ће до године опет доћи цар Сирски на те.
23А цару Сирском рекоше слуге његове: њихови су богови горски богови, зато нас надјачаше; него да се бијемо с њима у пољу, зацијело ћемо их надјачати.
24Учини дакле овако: уклони те цареве с мјеста њиховијех, и постави војводе мјесто њих.
25Па скупи војску каква је била она која је изгинула, и коње какви су били они коњи, и кола као она кола; па да се побијемо с њима у пољу; зацијело ћемо их надјачати. И послуша их, и учини тако.
26А кад прође година, Вен-Адад преброји Сирце, и пође у Афек да војује на Израиља.
27А синови Израиљеви пребројише се, и понесавши хране изидоше пред њих. И стадоше у око синови Израиљеви према њима, као два мала стада коза, а Сирци бијаху прекрилили земљу.
28Тада дође човјек Божји, и проговори цару Израиљеву, и рече: овако вели Господ: што Сирци рекоше да је Господ горски Бог а није Бог пољски, зато ћу ти дати у руке све ово мноштво велико да знате да сам ја Господ.
29И стајаху у околу једни према другима седам дана; а седмога дана побише се, и синови Израиљеви побише Сираца сто тисућа пјешака у један дан.
30А остали побјегоше у град Афек, и паде зид на двадесет и седам тисућа људи који бјеху остали. И Вен-Адад побјегав у град уђе у најтајнију клијет.
31А слуге му рекоше: ево чули смо да су цареви дома Израиљева милостиви цареви; да вежемо костријет око себе и да метнемо узице себи око вратова, па да изидемо пред цара Израиљева, да ако остави у животу душу твоју.
32И везаше костријет око себе, и метнуше узице себи око вратова, и дођоше к цару Израиљеву и рекоше: слуга твој Вен-Адад вели: остави у животу душу моју. А он рече: је ли још жив? брат ми је.
33А људи узеше то за добар знак, и одмах да би га ухватили за ријеч рекоше: брат је твој Вен-Адад. А он рече: идите, доведите га. Тада Вен-Адад изиде к њему; а он га посади на своја кола.
34Тада му рече Вен-Адад: градове које је узео отац мој твом оцу, вратићу, и начини себи улице у Дамаску као што је отац мој учинио у Самарији. А он одговори: с том вјером отпустићу те. И учини вјеру с њим, и отпусти га.
35Тада један између синова пророчких рече другоме по ријечи Господњој: биј ме. Али га онај не хтје бити.
36А он му рече: што не послуша гласа Господњега, зато, ево кад отидеш од мене, лав ће те заклати. И кад отиде од њега, сукоби га лав и закла га.
37Опет нашав другога рече му: биј ме. а онај га изби и израни га.
38Тада отиде пророк и стаде на пут куда ће цар проћи, и нагрди се пепелом по лицу.
39А кад цар пролажаше, он викну цара и рече: твој слуга бијаше изашао у бој, а један дошавши доведе ми човјека и рече: чувај овога човјека; ако ли га нестане, биће твоја душа за његову душу, или ћеш платити таланат сребра.
40А кад твој слуга имаше посла тамо амо, њега неста. Тада му рече цар Израиљев: то ти је суд, сам си отсудио.
41А он брже убриса пепео с лица, и цар Израиљев позна га да је један од пророка.
42А он му рече: овако вели Господ: што си пустио из руку човјека којега сам ја осудио да се истријеби, душа ће твоја бити за његову душу и народ твој за његов народ.
43И отиде цар Израиљев кући својој зловољан и љутит, и дође у Самарију.