1Ако језике човјечије и анђелске говорим а љубави немам, онда сам као звоно које звони, или прапорац који звечи.
2И ако имам пророштво и знам све тајне и сва знања, и ако имам сву вјеру да и горе премјештам, а љубави немам, ништа сам.
3И ако раздам све имање своје, и ако предам тијело своје да се сажеже, а љубави немам, ништа ми не помаже.
4Љубав дуго трпи, милокрвна је; љубав не завиди; љубав се не велича, не надима се,
5Не чини што не ваља, не тражи своје, не срди се, не мисли о злу,
6Не радује се неправди, а радује се истини,
7Све сноси, све вјерује, свему се нада, све трпи.
8Љубав никад не престаје, а пророштво ако ће и престати, језици ако ће умукнути, разума ако ће нестати.
9Јер нешто знамо и нешто пророкујемо;
10А кад дође савршено, онда ће престати што је нешто.
11Кад ја бијах мало дијете као дијете говорах, као дијете мишљах, као дијете размишљавах; а кад постадох човјек, одбацих дјетињство.
12Тако сад видимо као кроз стакло у загонетки, а онда ћемо лицем к лицу; сад познајем нешто, а онда ћу познати као што сам познат.
13А сад остаје вјера, над, љубав, ово троје; али је љубав највећа међу њима.