1И онај дан изишавши Исус из куће сеђаше крај мора.
2И сабраше се око Њега људи многи, тако да мора ући у лађу и сести; а народ сав стајаше по брегу.
3И Он им казива много у причама говорећи: Гле, изиђе сејач да сеје.
4И кад сејаше, једна зрна падоше крај пута, и дођоше птице и позобаше их;
5А друга падоше на каменита места, где не беше много земље, и одмах изникоше; јер не беше у дубину земље.
6И кад обасја сунце, повенуше, и будући да немаху жила, посахнуше.
7А друга падоше у трње, и нарасте трње, и подави их.
8А друга падоше на земљу добру, и доношаху род, једно по сто, а једно по шездесет, а једно по тридесет.
9Ко има уши да чује нека чује.
10И приступивши ученици рекоше Му: Зашто им говориш у причама?
11А Он одговарајући рече им: Вама је дано да знате тајне царства небеског, а њима није дано.
12Јер ко има, даће му се, и претећи ће му; а који нема, узеће му се и оно што има.
13Зато им говорим у причама, јер гледајући не виде, и чујући не чују нити разумеју.
14И збива се на њима пророштво Исаијино, које говори: Ушима ћете чути, и нећете разумети; и очима ћете гледати, и нећете видети.
15Јер је одрвенило срце ових људи, и ушима тешко чују, и очи су своје затворили да како не виде очима, и ушима не чују, и срцем не разумеју, и не обрате се да их исцелим.
16А благо вашим очима што виде, и ушима вашим што чују.
17Јер вам кажем заиста да су многи пророци и праведници желели видети шта ви видите, и не видеше; и чути шта ви чујете, и не чуше.
18Ви пак чујте причу о сејачу:
19Свакоме који слуша реч о царству и не разуме, долази нечастиви и краде посејано у срцу његовом: то је око пута посејано.
20А на камену посејано то је који слуша реч и одмах с радости прими је,
21Али нема корена у себи, него је непостојан, па кад буде до невоље или га потерају речи ради, одмах удари натраг.
22А посејано у трњу то је који слуша реч, но брига овог света и превара богатства загуше реч, и без рода остане.
23А посејано на доброј земљи то је који слуша реч и разуме, који дакле и род рађа, и доноси један по сто, а један по шездесет, а један по тридесет.
24Другу причу каза им говорећи: Царство је небеско као човек који посеја добро семе у пољу свом,
25А кад људи поспаше, дође његов непријатељ и посеја кукољ по пшеници, па отиде.
26А кад ниче усев и род донесе, онда се показа кукољ.
27Тада дођоше слуге домаћинове и рекоше му: Господару! Ниси ли ти добро семе сејао на својој њиви? Откуда дакле кукољ?
28А он рече им: Непријатељ човек то учини. А слуге рекоше му: Хоћеш ли дакле да идемо да га почупамо?
29А он рече: Не; да не би чупајући кукољ почупали заједно с њиме пшеницу.
30Оставите нека расте обоје заједно до жетве; и у време жетве рећи ћу жетеоцима: Саберите најпре кукољ, и свежите га у снопље да га сажежем; а пшеницу свезите у житницу моју.
31Другу причу каза им говорећи: Царство је небеско као зрно горушичино које узме човек и посеје на њиви својој,
32Које је истина најмање од свију семена, али кад узрасте, веће је од свега поврћа, и буде дрво да птице небеске долазе, и седају на његовим гранама.
33Другу причу каза им: Царство је небеско као квасац који узме жена и метне у три копање брашна док све не ускисне.
34Све ово у причама говори Исус људима, и без приче ништа не говораше им:
35Да се збуде шта је казао пророк говорећи: Отворићу у причама уста своја, казаћу сакривено од постања света.
36Тада остави Исус људе, и дође у кућу. И приступише к Њему ученици Његови говорећи: Кажи нам причу о кукољу на њиви.
37А Он одговарајући рече им: Који сеје добро семе оно је Син човечији;
38А њива је свет; а добро семе синови су царства, а кукољ синови су зла;
39А непријатељ који га је посејао јесте ђаво; а жетва је последак овог века; а жетеоци су анђели.
40Као што се дакле кукољ сабира, и огњем сажиже, тако ће бити на крају овог века.
41Послаће Син човечији анђеле своје, и сабраће из царства Његовог све саблазни и који чине безакоње.
42И бациће их у пећ огњену: онде ће бити плач и шкргут зуба.
43Тада ће се праведници засјати као сунце у царству Оца свог. Ко има уши да чује нека чује.
44Још је царство небеско као благо сакривено у пољу, које нашавши човек сакри и од радости зато отиде и све што има продаде и купи поље оно.
45Још је царство небеско као човек трговац који тражи добар бисер,
46Па кад нађе једно многоцено зрно бисера, отиде и продаде све што имаше и купи га.
47Још је царство небеско као мрежа која се баци у море и заграби од сваке руке рибе;
48Која кад се напуни, извукоше је на крај, и седавши, избраше добре у судове, а зле бацише напоље.
49Тако ће бити на полетку века: изићи ће анђели и одлучиће зле од праведних.
50И бациће их у пећ огњену: онде ће бити плач и шкргут зуба.
51Рече им Исус: Разуместе ли ово? Рекоше Му: Да, Господе.
52А Он им рече: Зато је сваки књижевник који се научио царству небеском као домаћин који износи из клети своје ново и старо.
53И кад сврши Исус приче ове, отиде оданде.
54И дошавши на постојбину своју, учаше их по зборницама њиховим тако да Му се дивљаху, и говораху: Откуд овоме премудрост ова и моћи?
55Није ли ово дрводељин син? Не зове ли се мати његова Марија, и браћа његова Јаков, и Јосија, и Симон, и Јуда?
56И сестре његове нису ли све код нас? Откуд њему ово све?
57И саблажњаваху се о Њега. А Исус рече им: Нема пророка без части осим на постојбини својој и у дому свом.
58И не створи онде чудеса многих за неверство њихово.